Сенка њујоршке пресуде над РС
Почетком овог месеца медији у БиХ донели су ексклузивну вест, унеколико сензационалистички интонирану, у којој се спекулише о могућности укидања Републике Српске као административног ентитета БиХ због судског дуга већег од 100 милијарди долара. Спорна пресуда је донета у Федералном суду Јужног дистрикта Њујорка, а по тужбама против бившег политичког лидера босанских Срба Радована Караџића, коме је 2019. у Хагу потврђена казна доживотног затвора (том приликом утврђено је да је Караџић крив за геноцид, злочине против човечности, као и за кршење закона и обичаја ратовања). Грађанску парницу у САД – тачније, две одвојене парнице – покренуле су жртве рата у БиХ. Прву од њих, познату као случај „Кадић против Караџића”, иницирале су жене хрватске националности, као жртве силовања (у јавности, најпознатије је име Јадранке Цигељ, логорашице из логора „Омарска” и ауторке књиге „Апартман 102”). Другу, познатију као случај „Доу против Караџића”, покренуо је њујоршки Центар за уставна права, у име веће групе преживелих. Основ за покретање поступка нађен је у више од два века старом америчком закону – тзв. Статуту о деликтима странаца – који лицима без америчког држављанства допушта да подижу тужбе због кршења међународног права.
Нема потребе посебно наглашавати шта би принудна наплата толиког судског дуга значила за РС, јер тешко да би се тај астрономски износ могао наплатити новцем из буџета, продајом авио-флоте или некретнина. Караџићу је два пута покушано формално уручење тужбе: први пут 1993, кад је допутовао у Њујорк ради преговора с високим званичницима САД (био је окружен федералним агентима који су га, чим им је пришао судски достављач с оптужницом, угурали у лифт, уз образложење да због гласне музике и удаљености веће од 2,5 стопа није био у стању да разговетно чује речи судског послужитеља) и други пут 1995, када му је оптужба и званично уручена.
Сам Караџић начинио је, условно речено, две грешке: прву, што је са својим адвокатским тимом, на челу с Ремзијем Кларком, уопште уложио жалбу због тужбе (тиме је, аутоматски, прихватио јурисдикцију америчког суда и процес је могао да отпочне) и другу, што након пресуде од 2000. године није уложио званичну жалбу на исту, па је суд покренуо поступак признања поменуте пресуде, пошто се Караџић није ни појавио пред судом – што, другим речима, значи да је прихватио све наводе из тужбе. У парничном поступку пред грађанским судом у Њујорку Караџићу се, у основи, судило за исте оне злочине за које је оптужен и пред Међународним кривичним судом у Хагу. Проблем настаје стога што је, макар и у парничном поступку у Њујорку, бивши вођа босанских Срба проглашен одговорним за дела геноцида, силовања и мучења, али као „државни функционер”, што ће речи као војни и политички лидер.
Стога се сада одговорност аутоматски проширује и на ентитет у чије име су злочини почињени – дакле, посредно и на Србију, будући да је она, као суседна држава, одлуком суда у Хагу означена као сукривац, јер ништа није предузела да спречи геноцид. У крајњој линији, то би могло да значи (упркос чињеници да је одбијена ревизија пресуде против Србије пред Међународним судом правде) да би и Србија могла доспети у неугодан положај да мора да намири ратну штету насталу у Босни, која се, са затезним каматама, већ мери на више од 100 милијарди долара.
По речима М. Пајта, експерта за признање и извршење америчких пресуда грађанског и уговорног права у земљама Европске уније, остаје још последњи корак – да се „на једном од судова у Европи издејствује признавање пресуде америчког суда”, након чега следи принудно извршење. Иако је значај парничних поступака до сада углавном више био у симболичном смислу, управо је амерички суд, још 1995, у случајевима против Караџића, установио да силовање спада у злочин геноцида, пуне три године пре него што ће Међународни кривични суд за Руанду то и званично прихватити као норму деловања. Наравно, разлика између кривичне осуде и грађанске пресуде и даље остаје огромна. Сврха грађанских парница лежи понајвише у томе да се жртвама пружи нека врста моралног задовољења, осећања да је правда макар у извесној мери задовољена. Проблем је што тужитељи у овом случају прете да би пресуду наплатили територијом (пример Алзаса и Лорене након Првог светског рата или Јужног Тирола, који је Италија наплатила као ратну одштету од Аустроугарске), односно „губитком политичког субјективитета у делу осуђеног ентитета”.
Драган Стојановић/Политика