Kako se tokom vekova menjala kontrola nad Krimom?
Pokojni ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni jednom je rekao da ukrajinsko Krimsko poluostrvo, koje je pod ruskom kontrolom od 2014. godine, nije "sendvič sa šunkom" koji se može deliti.
Njegova sudbina je ponovo dovedena u pitanje usred grozničave diplomatske aktivnosti usmerene na okončanje ruske invazije na Ukrajinu.
Posle sastanka s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na Aljasci 15. avgusta, američki predsednik Donald Tramp (Trump) je na društvenim mrežama naveo da za Ukrajinu "nema povratka" Krima.
Moskva takođe tvrdi da je status tog poluostrva rešen i traži priznanje njegove aneksije, koja je usledila posle referenduma održanog 2014. godine i koji je međunarodna zajednica naširoko osudila kao namešten.
Istorijski gledano, kontrola nad poluostrvom se menjala tokom poslednjih nekoliko vekova. Rusko carstvo je zvanično anektiralo Krimski kanat 1783. godine pod Katarinom Velikom.
Kada se Rusko carstvo raspalo 1917. godine, proglašena je kratkotrajna Krimska Narodna Republika, ali su je brzo ugušile snage ruske Crnomorske flote, koju su uglavnom kontrolisali boljševici.
Posle Prvog svetskog rata, Ruskog građanskog rata i Ukrajinskog rata za nezavisnost, Krim je narednih nekoliko godina bio pod raznim kontrolama interventnih savezničkih trupa iz Francuske i Grčke, kao i crvene i bele ruske armije, sve dok ga nisu osvojile crveno-boljševičke snage u novembru 1920. godine.
Ne računajući nemačku okupaciju, Krim je ostao deo Rusije u okviru SSSR-a do 1954. godine, kada ga je sovjetski lider Nikita Hruščov predao Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici.
Raspad Sovjetskog Saveza i referendumiUglavnom naseljen etničkim Rusima, Krim je ostao deo Ukrajine kada je ta zemlja stekla nezavisnost posle raspada SSSR-a 1991. godine.
Tanka većina stanovnika Krima koja je učestvovali na referendumu o nezavisnosti Ukrajine u decembru 1991. godine – 54 odsto u tom regionu i 57 odsto u zasebnoj administrativnoj upravi grada Sevastopolju – glasala je za nezavisnost Ukrajine od SSSR-a.
Na referendumu 1994. godine, većina žitelja Krima glasala je za nekoliko mera, uključujući veću autonomiju poluostrva unutar Ukrajine i dvojno rusko-ukrajinsko državljanstvo za stanovnike.
Međutim, ove mere nisu sprovedene, jer je gornji dom ukrajinskog parlamenta ukinuo krimski ustav i funkciju predsednika Krima, a novi ustav je stupio na snagu 1999. godine.
Kao deo Ukrajine, Krim je nastavio da bude dom ruske Crnomorske flote, sa sedištem u Sevastopolju, gde je Rusija zakupila objekte. Prema uslovima ugovora o zakupu, Rusija je prihvatila da "poštuje suverenitet Ukrajine, poštuje njene zakone i spreči mešanje u unutrašnje poslove Ukrajine".
Uprkos tome, trupe flote su odigrale ključnu ulogu u vojnom preuzimanju poluostrva u februaru 2014. godine, posle čega je Rusija organizovala referendum koji je Generalna skupština UN proglasila nelegalnim. Rusija je proglasila formalnu aneksiju poluostrva u martu 2014. godine, što je izazvalo međunarodnu osudu i sankcije.
Od aneksije, Rusija tvrdi da status Krima nije predmet rasprave. Nedavno je Putin navodno rekao Trampu da će mirovni sporazum o okončanju invazije na Ukrajinu zavisiti od priznavanja preuzimanja tog poluostrva, između ostalih zahteva.
Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je naznačio da Ukrajina neće pravno priznati rusku kontrolu nad poluostrvom i da ustav njegove zemlje dozvoljava samo ustupanje teritorije putem nacionalnog referenduma. Tramp je ranije ove godine rekao da "niko ne traži od Zelenskog da prizna Krim kao rusku teritoriju".
Sjedinjene Američke Države, s druge strane, mogle bi postati prva – i verovatno jedina, u doglednoj budućnosti – zapadna zemlja koja će to učiniti u okviru potencijalnog mirovnog sporazuma. Neimenovani izvori su naznačili da bi sadašnja Trampova administracija mogla biti otvorena za taj potez, a sam Tramp je tokom svog prvog mandata, pre opšte invazije Rusije, rekao da to pitanje neće skinuti s dnevnog reda.