Pančić: Od Putina do Šormaza
(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)
Kada živopisni poslanik vladajuće stranke i čovek burne političke istorije Dragan Šormaz izjavi da je „vreme da Srbija dobije proevropsku vladu“ tako što će on, Šormaz, postati član takve vlade, to možda zvuči zabavno i smešno. Ima vladajuća stranka takvih „zabavljača“ na skoro svim tačkama ideološkog i geopolitičkog spektra, što je sasvim u skladu s njenom eklektičkom naravi.
Pa ipak, čak i jedna takva polubizarnost nije nevažna i neupotrebljiva kao ilustracija stanja duhova skoro mesec dana nakon izbora na kojima se izgleda i nije glasalo o tome ko će vladati Srbijom, nego kuda će Srbija poći. Ako ikuda pođe. Da bi pošla, prvo mora da izađe iz samoizazvane katatonije u koju se – pošteno rečeno, još pre Vučića, ali on je taj proces doveo do apsurda – zaključala kao dete u špajz, nadajući se da je niko neće primetiti i pozvati je da izađe odatle.
Detetu se ta lakovernost može „oprostiti“. Ali Srbija valjda nije „dete“ među evropskim državama, a sve i da jeste – svakom detinjstvu jednom dođe kraj.
Prisustvujemo li tom kraju, ili barem početku kraja?
Istorija je, bez sumnje, velika ironičarka. Ako se ikada dogodi „čudo neviđeno“ da se Srbija ozbiljno, dosledno i trajno okane uloge neformalnog „trojanskog konja“ raznih kremaljskih despotija na Balkanu, i okrene se, bez fige u džepu i bez tobožnjih rezervnih opcija, matičnom i jedinom kontinentu na kojem postoji, za to neće biti najzaslužniji niko iz Amerike, niko iz Evrope i niko iz Srbije (pa čak ni Šormaz), nego – Vladimir Putin.
Ispašće, ako istorija krene tim tokom, da je 24. februara, uz toliko toga drugog, za Rusiju verovatno važnijeg, politička Rusija ostala i bez Srbije.
A bez čega bi u tom slučaju ostala Srbija? Jedino bez po neke nezdrave iluzije, sve drugo bi bilo na broju. Možda bi, doduše, neki njeni „patriotski intelektualci“ – za koje je sve manje jasno da li im je srce uopšte u Beogradu, ili makar na „Kosovu, srcu Srbije“, ili je ipak u Moskvi – izgubili miran san, ali ne može se ništa važno postići baš bez ikakvih žrtava.
Vučićeva kupovina vremena
Aleksandar Vučić verovatno takođe ne spava mirno, ali teško da je baš zabrinutost pred mogućnošću „izdaje pravoslavne braće“ ono što mu kvari san. Pre će biti da, po običaju i u skladu s veštinom koju je doveo do savršenstva, pokušava da kupi što više dodatnog vremena tokom kojeg neće morati da čini baš ništa važno i baš ništa što ga obavezuje.
Drugim rečima, nije zgorega razvući formiranje vlade na višemesečni period, tokom kojeg će se svi rekreativno baviti nagađanjem hoće li vlada biti „proevropska“, „proruska“, nešto između ili nešto okruglo pa na ćoše.
Što je uvek najizglednija opcija, ali sada možda više neće moći da funkcioniše. Pitanje je samo da li je Vučić to shvatio, pošto je sigurno da mu niko iz njegovog okruženja to nije dojavio – jedni što ne smeju, drugi i brojniji što ionako ništa ne razumeju.
U stvarnom svetu izvan pomalo začarane Srbije izgleda da se ipak smatra da Srbiji nova vlada nije neophodna da bi povukla neke važne poteze, nego da to može i ova „tehnička“ – recimo, da se pridruži sankcijama Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.
Jasno je, da se razumemo, da ni ruski establišment ni obični građani te zemlje ne bi baš mnogo propatili zbog toga što bi im moćna srpska industrija uskratila svoje proizvode, ali svi ionako znaju da nije u tome stvar. A u čemu je onda?
U simbolici, koja baš i nije tako „simbolična“. U iskazivanju vere i namere da se pripada svetu koji stoji nasuprot tiraniji i agresiji. I da sa tim nema igre ni šale.
I da Srbija, naposletku, zna gde joj je mesto u novom svetu koji je osvanuo 24. februara (zlo)voljom Vladimira Putina, a koji bi, uz nešto pametne odlučnosti i odlučne pameti, mogao da dobije izgled kakav će se najmanje dopadati upravo onome ko je nepromišljeno pokrenuo njegovo formiranje onog trenutka kada je prvi tenk ukrašen zlokobnim slovom Z prešao ukrajinsku granicu.
Dolaziće Vučiću narednih dana i nedelja još visokih i još viših emisara i komesara, biće ljubaznih osmeha i zavrtanja ruku, biće ponuda koje se ne mogu odbiti i ponuda koje se, naprotiv, moraju odbiti, i trajaće to tako sve dok više ne bude manevarskog prostora za večito perpetuiranje politike unutrašnjeg „orbanoputinizma“ kao ustrojstva „za po kući“ bez plaćanja ozbiljne cene u vidu prelaska Srbije preko reke – negde drugde, ta bi se reka, barem simbolički, možda zvala Dnjepar – koja ima samo jednu naseljenu obalu. I svi ćemo znati koja je to obala. A oni koji su nostalgični, možda će dugo mahati maramicom ka drugoj obali. Kusturica i Matija možda puste i tešku, mušku suzu.
Sve u svemu, ispada da je jedino važno pitanje koje su porodili aprilski izbori to da li stvarno dolazi vreme da građanin Šormaz „uđe u proevropsku vladu“. Sitan preduslov je da se takva vlada jednog lepog dana uistinu formira. A kakvi su sve tamo bili, ne bi on bio ni približno najgori.