Set Džouns: Kremlj naporno radi na 'sakrivanju stvarnog broja' ubijenih ruskih vojnika u Ukrajini

Broj žrtava u ratu Kremlja protiv Ukrajine mogao bi dostići dva miliona do proleća, sa skoro 1,2 miliona ubijenih, ranjenih ili nestalih pripadnika ruskih snaga – uključujući oko 325.000 mrtvih otkako je Moskva pokrenula invaziju u februaru 2022, naveo je Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS) u izveštaju objavljenom krajem prošlog meseca.

Nasuprot čestim izrazima samouverenosti ruskog predsednika Vladimira Putina, CSIS je tvrdi da "podaci sugerišu da Rusija teško da pobeđuje" i da njene snage sporo napreduju.

Dotle, s usporavanjem ekonomskog rasta i stagniranjem tehnoloških inovacija, "Rusija postaje drugorazredna ili trećerazredna ekonomska sila" dok rat nastavlja da besni, navodi se u izveštaju.

Ramazan Alpaut iz Tatarsko-baškirskog servisa RSE razgovarao je 5. februara sa Setom Džounsom (Seth Jones), predsednikom Odeljenja za odbranu i bezbednosti u CSIS-u.

Džons je ranije obavljao funkcije u Kancelariji ministra odbrane i Komandi za specijalne operacije SAD.

RSE: Primetio sam da u studiji gde navodite da je Rusija izgubila 325.000 ljudi, ne koristite reč "identifikovano" ili "potvrđeno". Da li ta brojka predstavlja konačan broj ili je to procena?

Set Džouns: Ono što smo uradili jeste da smo procenili broj ruskih žrtava, što uključuje ranjene, nestale i ubijene. Procenili smo, na osnovu prilično značajne metodologije, da je u ratu u Ukrajini poginulo oko 275.000 do 325.000 Rusa. Takođe smo procenili i ukrajinske žrtve, dakle ne samo na ruskoj strani.

RSE: Tatarsko-baškirski servis RSE-a je dokumentovao više od 49.000 potvrđenih smrtnih slučajeva među Rusima samo iz regiona Volge od početka opšte invazije, dok BBC izveštava o ukupnom broju ruskih smrtnih slučajeva od preko 165.000. Vaše procene su skoro dvostruko veće. Zašto postoji toliki jaz?

Džouns: Pa, mislim da je izazov na kraju to što postoji niz organizacija koje se bave samo potvrđenim smrtnim slučajevima, tako što možda gledaju groblja u Rusiji ili potvrđena imena u bolnicama. Realnost za one od nas koji su bili u vojnoj sferi i pravili procene jeste da postoji niz razloga zbog kojih će vladini entiteti pokušati da sakriju te brojke.

Dakle, jedna od stvari koju smo uradili jeste da smo sproveli niz razgovora s vladinim i obaveštajnim službama iz više od desetak zemalja, od Poljske i baltičkih zemalja do Finske, Britanaca, Amerikanaca, pored drugih izvora podataka kako bismo dobili mnogo bližu procenu.

Mislim da je verovatno razlog zašto su neke od tih procena tako niske, iskreno, taj što je Kremlj uložio maksimalne napore da sakrije stvarni broj žrtava.

RSE: Procenjujete da su ukrajinske snage pretrpele između 100.000 i 140.000 žrtava, dok ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski navodi 55.000 zvanično potvrđenih smrti, napominjući da se mnogi vojnici vode kao nestali u akciji. Kako objašnjavate ovu razliku i kako se vaše procene odnose na brojke koje je iznela ukrajinska vlada?

Džouns: Ponovo, mislim da je razgovor o broju poginulih i žrtava veoma osetljiv za vlade koje su uključene u to usred rata.

Rekao bih samo da je ono što smo uradili... pre svega, bili smo u Ukrajini i razgovarali s ljudima unutar ukrajinske vlade, kao i s brojnim vladinim agencijama iz cele Evrope i SAD koje deluju u Ukrajini... Koristimo istu metodologiju za procene poginulih Rusa i njihovih drugih žrtava kao što smo to učinili s Ukrajincima.

RSE: Podaci o identifikovanim ruskim fatalnim žrtvama pokazuju nesrazmeran broj smrtnih slučajeva iz ruskih etničkih republika poput Baškortostana i Tatarstana. Koji faktori bi mogli da objasne taj obrazac?

Džouns: Pa, postoji nekoliko stvari. Jedna je novac. Mislim da je ruska vlada bila spremna da obezbedi prilično velike sume vojnicima i porodicama vojnika, uključujući i ako poginu. A u nekim od tih regiona vidimo veliki broj ljudi na Dalekom istoku i Severnom Kavkazu koji su ubijeni ili ranjeni u ratu u Ukrajini. Mislim, znate, novac je privlačan za te regione u Rusiji koji su siromašniji.

Postoji i drugi razlog, koji je uglavnom politički, to što su najvažnija politička područja Vladimira Putina obično gradovi poput Moskve i Sankt Peterburga. Ne vidite toliki broj Rusa ubijenih ili ranjenih iz tih regiona. Mislim da je to prosto politički osetljivije.

Dakle, verovatno postoji ekonomski razlog za veliki broj ljudi koji vidimo s Dalekog istoka i Severnog Kavkaza i drugih područja. Međutim, postoji i politički razlog u smislu da Kremlj, čini se, procenjuje da su ti pojedinci politički prihvatljiviji za rusku državu nego gubitak ljudi iz politički važnih gradova i regiona.

RSE: Tatarsko-baškirski servis RSE je ustanovio otkrio da je u regionu Volge, gde se nalaze Tatarstan i Baškortostan, jedan od svakih 150 muškaraca starosti od 18 do 66 godina poginuo u ratu.

Pišete da su ruske snage osvojile manje od 1,5 odsto ukrajinske teritorije od početka 2024, dok su pretrpljeni značajni ljudski gubici i naneta značajna ekonomska šteta Rusiji.

Podsetilo me je na dokumentarac o zauzimanju Rajhstaga 1945. Film prikazuje ogromnu ljudsku cenu koju je sovjetska vojska platila tokom opsade. Da li je sovjetska strategija postizanja ciljeva po svaku cenu, bez obzira na žrtve, i dalje relevantna za način na koji ruska vojska danas deluje?

Džouns: Pa, to je brutalan način borbe. Znate, ono što je zanimljivo jeste da ako se pogleda Drugi svetski rat. U tom ratu, nacistička Nemačka je napala Sovjetski Savez. Dakle, to je bila borba na život ili smrt.

Kada pogledate napredovanja Crvene armije čak i tokom tog rata, ako počnete s nemačkom invazijom na Sovjetski Savez tokom operacije Barbarosa, a zatim premotate unapred kada je Crvena armija na kraju rata bila u Nemačkoj, Crvenoj armiji je trebalo 1.394 dana da stigne do Berlina.

Ako počnete s opštom ruskom invazijom na Ukrajinu u februaru 2022. i premotate unapred isti broj dana, 1.394, dobijate sasvim drugačiju sliku. Rusi su stigli samo do Pokrovska. Mislim, gotovo bi bilo brže da se puž u istom vremenskom periodu pomeri od mesta gde su linije bile u januaru 2024. do mesta gde su bile u januaru 2026. godine.

To je na istorijskom nivou sporo – zapravo sporije od bilo koje velike ofanzivne kampanje koju smo posmatrali tokom poslednjeg veka. I mislim da činjenica da ovo nije rat za preživljavanje, ovo je rat po izboru, znači da mislim da su to besmislene žrtve koje Rusi trenutno trpe. Ovo je rat po izboru za Vladimira Putina i Kremlja, a ne rat iz nužnosti.

RSE: Pišete da je primarni cilj predsednika Putina da vrati Ukrajinu u sferu uticaja Rusije. Da li to znači da je svaki mirovni sporazum na kraju uzaludan, s obzirom na to da Ukrajina teži da ostane suverena država?

Džouns: Mislim da to znači da se svako mirovno rešenje koje se postigne na primer 2026. godine, mora posmatrati i kratkoročno i dugoročno. Kratkoročno gledano, mislim da je moguće, uz neke razmene teritorija, da zasada dođe do pauze u borbama. Obe strane su umorne, obe strane imaju ogromne troškove u ljudstvu, ali i bogatstvu – ekonomske troškove zbog četiri godine rata.

Ali sve naznake iz onoga što je predsednik Putin rekao i napisao govore da on smatra Ukrajinu sferom uticaja Rusije. To sugeriše da će, sve dok je Kijev blisko povezan s Evropom i Zapadom uopšte, a ne s Moskvom, Rusi nastaviti na neki način da potkopavaju ukrajinski suverenitet koristeći kombinaciju konvencionalne vojske i aktivnosti u sivoj zoni u Ukrajini. Dakle, ne verujem da će, s tim Putinovim ciljevima, ovaj rat ikada biti blizu kraja.

RSE: Da li to znači da je nemoguće postići mirovni sporazum bez poraza Rusije?

Džouns: Mislim da je trenutno teško postići trajni mirovni sporazum. Ne mislim da je poraz same Rusije jedina mogućnost. Mislim da je moguće i buduće odvraćanje Rusije.

Kako bi to izgledalo jeste privremena pauza u borbama, ali gde bi došlo do velikog povećanja snaga na strani Ukrajine uz pomoć evropskih i drugih zemalja, čime bi za Rusiju bilo veoma teško i skupo da pokuša ponovnu invaziju u budućnosti.

RSE: U vašoj studiji se takođe fokusirate na ekonomske posledice rata, ukazujući da se ruska proizvodnja smanjuje, strane investicije su ograničene, pristup međunarodnim tržištima je zatvoren i da zemlja znatno zaostaje u razvoju visoke tehnologije i veštačke inteligencije. Da li to znači da Rusija nepovratno zaostaje?

Džouns: Pa, to znači da je Rusija ekonomska sila drugog ili trećeg reda. Rusija više nije velika sila u ekonomskoj sferi. Svakako ima naftu i gas i neke druge proizvode koje može da izvozi, ali mislim da je ono što smo ustanovili veoma mračna kratkoročna perspektiva za rusku ekonomiju samo u osnovnim oblastima produktivnosti...

Ako pogledate komentare predsednika Putina tokom godina, on je želeo da Rusija bude lider u veštačkoj inteligenciji. Ako pogledate skoro svaki bitan pokazatelj gde je Rusija u veštačkoj inteligenciji, ona je skoro na samom začelju u programu veštačke inteligencije koji se proizvode.

Čak i u samoj tehnologiji, ako pogledate 100 najboljih tehnoloških kompanija na svetu, Rusija ima nula, nijedan. Ona toliko zaostaje u tehnologiji da će joj u bliskoj budućnosti biti veoma teško da nadoknadi zaostatak.

RSE: S obzirom na to da ruske etničke republike čine nesrazmeran udeo identifikovanih ratnih žrtava i da takođe snose najveći teret rasta budžetskog deficita, da li bi to moglo dovesti do konsolidacije regionalnih elita i povećanja centrifugalnih ili anticentričnih osećanja?

Džouns: Moguće je da će doći do sve većeg, rastućeg razočaranja predsednikom Putinom i Kremljem. Kada se pogleda uticaj rata, postoji nesrazmeran efekat u smislu poginulih vojnika i žrtava iz udaljenih regiona Rusije. Drugo, ti regioni takođe osećaju ekonomski efekat sada već četiri godine rata.

Dakle, to bi moglo dovesti do većeg političkog nezadovoljstva i ekonomskom situacijom i vojnim implikacijama rata. I samo bih naglasio da je ovo rat po izboru, a ne rat iz nužde. Rusija nije morala da izvrši invaziju na Ukrajinu, sama je to izabrala.

I mislim, kao što smo videli, ruska vojska je pokazala gore rezultate od bilo koje veće vojske koju smo posmatrali u prošlom veku. Vreme je da se to zaustavi. Vreme je da se ta patnja ruskog stanovništva okonča.