Патријарх Иринеј у апелу Турској: СПЦ сматра враћање Свете Софије у статус џамије историјском неправдом, исхитреним и непотребним политичким кораком штетним за односе поверења хришћана и муслимана
Тешко да у цивилизованом свету има икога ко не зна за Аја Софију, величанствени и јединствени храм, својевремено најважнији храм свеколикога хришћанскога света, и на Истоку и на Западу. Исто тако је општепознато да је Света Софија била хришћански храм преко девет векова, а џамија нешто више од пет векова. Због њене архитектуре и живописа један је од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа човечанства под заштитом Унеска. Ако је непознати муслимански песник могао да на храму Богородице Љевишке у Призрену (Србија) запише да је његово око гнездо њене лепоте, које око и какав префињени уметнички осећај би могли да изразе ненадмашну лепоту Свете Софије?
Али њен значај се не састоји само у њеној уметничкој и културној вредности. Она је, пре свега, за све хришћане, православне и остале, велика светиња, сведок и извор аутентичне духовности. Тиме не желимо да тврдимо да за вернике ислама није такође била и остала место многовековног молитвеног живота и надахнућа. Стога није чудо што је Кемал-паша Ататурк, творац савремене Турске и сведок дуге историјске коегзистенције муслимана и хришћана, свакако имајући у виду наведене чињенице, нашао разборито компромисно решење претварањем овога храма у музеј, отворен за све и сваког, при чему никоме од верујућих, било хришћана било муслимана, није ускраћена могућност да у себи узнесе молитву Богу у духу своје вере и традиције.
Укидање Ататурковог декрета и једнострано враћање Свете Софије у статус џамије сматрамо, следствено, не само за историјску неправду него и за исхитрен и непотребан политички корак, штетан како за међународни углед Турске тако и за односе и поверење између хришћана и муслимана у свету. Надамо се да је свакоме јасно да алтернатива за будућност није вештачки изазвана конфронтација двеју највећих светских религија, хришћанства и ислама, него мир међу њиховим верницима, и не само мир или просто толеранција већ и узајамно поштовање, као и дијалог и сарадња у свему што служи општем добру људи и народâ, а притом не угрожава ничији верски и културни идентитет.
Сматрамо да је једино праведно решење, уколико се мења оно које је донео Кемал-паша, да се задржи статус музеја, а даде дозвола за вршење не само муслиманског него и хришћанског богослужења. Храм је више него довољно простран да притом нико никоме не би сметао. Овакво решење не би било преседан у савременом свету. Напомињемо да не само у Јерусалиму или на Синају – а то су света места за вернике обеју религија – него и другде, па и у Србији и другим областима у којима живи српски народ, црква и џамија често стоје једна поред друге сведочећи историјску симбиозу, толеранцију и поверење међу суседима.
После апела поглаварâ хришћанских Цркава (патријарха московског Кирила, папе римског Фрање и других), високих представника Русије, САД и других држава, као и Унеска, упућујемо и ми, у име Српске Православне Цркве, апел председнику Турске г. Реџепу Тајипу Ердогану да одустане од своје намере и да по питању Аја Софије задржи status quo. За то још није доцкан. Такав поступак би њему служио на част, а био би утеха и сатисфакција васељенском патријарху Вартоломеју, његовој Цркви и ромејској заједници у Турској у њиховој тузи и болу због овакве одлуке, али би донео савременој Турској и одобравање, поверење и честитке укупне културне јавности широм земаљског шара.
Патријарх српски
Иринеј,
председник Светог Архијерејског Синода
СПЦ