Goranka Matić: Četrdeset godina kroz objektiv poznate fotografkinje
Retrospektivnom izložbom “Iskustvo u gužvi” u Muzeju savremene umetnosti Beograda od 24. marta do 24. maja obeležava se 40 godina fotografskog rada ove fotografkinje.
Za četrdeset godina se mnogo promenilo, a nešto je ostalo isto, kaže za Radio Slobodna Evropa Goranka Matić:
"Ostalo je jedino glava fotografa ista, odnosno onako bez obzira čime slika, vidi se kako misli u rezultatu u samoj fotografiji. A promenilo se sve, nemaš više laboratoriju da razvijaš fotke i filmove, nego ideš na PhotoShop, nemaš više kupovine filmova. Mada sada gomila mladih ima taj neki romantizam i prelazi iz arti razloga na analognu fotku i zato sam ja podelila većinu mojih aparata ovim mladim studentima da slikaju sa njima”.
Počeci: Drug-ca fotografkinja
RSE: Jedan od prvih delova vaše retrospektivne izložbe "Iskustvo u gužvi" ima naziv "Drug-ca Žena". Koliko je bilo neobično u tom trenutku kada ste vi krenuli da se bavite fotografijom da se žena bavi fotografijom?
Goranka Matić: Drug-ca je nastala još pre nego što ću postati fotografkinja i to je divan zahvat koji je napravila Una Popović, kustostica. Ona je znala da sam radila tu izložbu za Studentski kulturni centar (SKC) kada je bio prvi feministički skup u Jugoslaviji, a mislim i malo šire. Ja sam radila izložbu “Drug-ca“, fotografisao je fotograf SKC, a ja sam postavljala pitanja i, kako bi se reklo, uredila celu izložbu.
Posle, kada sam krenula da slikam koncerte i sve ostalo - nisam ja osećala neku, kako bi se reklo, neobičnost što sam žena zato što sam ja već bila zrela osoba od 30 godina, ovo su sve bili klinci, znači - starija sestra koja uteruje red ako treba da se uteruje. Nisam imala problema ni kod kolega fotografa, a nisam imala ni kod izvođača koje sam fotografisala.
RSE: Neke od fotografija koje sam zapazio posetivši Vašu izložbu jeste i ona fotografija mladog pankera i policajca na koncertu. Kako je ona nastala?
Goranka Matić: Žao mi je što tad nismo imali baš toliku svest da slikamo publiku i da slikamo tu ulicu na neki način, barem ja nisam slikala, ali ipak ima. Divno je da se vidi razlika u uniformi i način na koji taj policajac ovog momka sa svim mogućim drndicama onim pankerskim zaustavlja. On samo jednu ruku pruža i malo ga je možda pipnuo jače, ali u principu nema agresije, nego samo "stišaj se momak". Ali divno izgleda zato što ima i pendrek i staru kapu, i sve onako obučen - u epohi je bio.
Iskustvo devedesetih u Srbiji
RSE: Nakon tih bezbrižnih i novotalasnih osamdesetih, došle su devedesete. One su obeležili ove prostore, a vi ste ih zabeležili kao fotoreporterka nedeljnika Vreme.
Goranka Matić: Od 1990, od prvog broja ja radim u Vremenu i snalazim se na ulicama uz pomoć mog pokojnog drugara Draška Gagovića koji je isto bio fotograf Vremena. I svi ostali fotoreporteri Beograda. Mislim, tu je čak i na neki način značajnije saradnja sa fotoreporterima grada za same novine jer ja sam išla po redakcijama i uzimala kao urednica fotografije od njih fotke za sva zbivanja jer ne može nikad ni dva fotografa stići na razna zbivanja. I od agencija.
A što se tiče ovih mojih uličnih fotografija - to je stvar sticaja okolnosti i na neki način i senzibiliteta za određene teme, tako da sam jedan deo događaja zabeležila. Budi, što bi se reklo uspomene, samih učesnika tih događaja kad naiđu, a deci, opet tih učesnika, se ilustruje ono što se zbivalo i ono što su im njihovi roditelji pričali ili su gledali na videu ili tako nešto.
RSE: Kako ste se vi osećali kada ste sa fotografija bendova Idola, EKV-a, portreta jugoslovenskih umetnika prešli na fotografisanje tenkova, nemira, promena?
Goranka Matić: Nažalost, tenkove nisam slikala, ali sam slikala te nemire, ali samo po Beogradu. I ostatke ratova. Meni je, na primer, jedna od dirljivijih scena bila dolazak porodica vojnih lica iz Slovenije takozvanih "izbrisanih" - to je ovde sažeto u četiri slike, ali to je takva jedna tiha tuga na železničkoj stanici našoj nekadašnjoj i povlačenje tih ljudi, utopljavanje, ulaženje u Beograd. A posle - kakve su im sudbine - naknadno smo saznali.
Kao što je, na primer, iz ove perspektive gledano - protest invalida rata, friških 1992. godine, ljudi bez nogu koji dolaze pred Skupštinu da protestuju i da se zaustavi rat, i da im se omogući da žive dalje. To su direktni učesnici i posledice rata. Nisam išla na ratišta, meni sentiment budi i ove posledice rata.
RSE: Vi ste završili istoriju umetnosti, ali vaš poziv od 1980. je fotografski. Kako je zapravo došlo do toga da se odreknete istorije umetnosti i pređete u fotografe?
Goranka Matić: Jednostavno, zato što nisam mogla da dobijem posao kao istoričarka umetnosti, a želela sam da ipak nešto radim a da ima veze sa mojim prethodnim životom, a pošto sam radoznala osoba imala sam prilike da objavljujem, ako uspe fotografija u Jukebox-u, tada vrlo značajnom časopisu za rok muziku tako da sam pored toga što sam slikala Tita, izloge sa Titovim slikama kada je on umro, to je bilo onako, čisto da nešto zabeležim bez fotografskih želja.
Preko leta sam počela malo da slikam više sa tim očevim aparatom da bi u oktobru 1980. uslikala Jasnu Tijardović, moju koleginicu istoričarku umetnosti koju sam nagovorila da piše likovnu kritiku za Jukebox, a ja da objavim svoju prvu fotografiju. Kada je bila potpisana moja prva fotografija na kojoj su bile Jasna i Una Popović, njena ćerkica koja je bila jako mala, u nekom aranžmanu sa publikacijama i katalozima o konceptualnoj umetnosti ja sam se osetila kao da sam postala fotografkinja. Izašlo je moje ime: foto Goranka Matić, znači postala sam.
Iskustvo svedokinje Novog talasa
RSE: U to neko vreme, osamdesetih, nastale su i fotografije od kojih su neke od njih završile i na albumima grupa. Među njima su Idoli. Kako je došlo do te saradnje jer na Vašoj izložbi ima baš dosta fotografija Idola?
Goranka Matić: Došlo je preko Jukebox-a u suštini do saradnje jer oni su tada postali interesantna grupa i radio se veliki intervju sa njima gde sam ih ja fotografisala i družila se sa njima i onda smo posle toga odlučili da radimo zajedno omot za Odbranu i poslednje dane. Odatle seže naše poslovno, pa zatim i prijateljsko druženje. Baš sam bila familijarno raspoložena sa njima - volela sam i druge grupe, ali Idoli su mi bili, naravno, ljubimci.
RSE: Kažu da fotografi uvek nose sa sobom fotoaparat. Da li imate kod sebe aparat ili ste se prepustili novoj tehnologiji i svoje viđenje sveta dajete kroz objektiv mobilnog telefona?
Goranka Matić: Ne nosim fotoaparat, ali nosim mobilni i ne koristim ga kao fotoaparat. Ne slikam više ništa. Ja sam jedna fina kulturna penzionerka bez fotografskih uspomena.
Nekako se nisam navikla na mobilni telefon, dva-tri puta sam snimila nešto, ali mi nije prijalo pogotovo razlog što nemam izvrstan mobilni da je dobra kamera, a osim toga to jako dobro rade ovi mlađi koji su rođeni sa mobilnim.
Ispražnjene baterije, fotografija na stand by-u
RSE: Kažu da se fotografija najbolje uči tako što se drži prst na dugmetu i oko na tražilici?
Goranka Matić: Tako je i malo osnovne neke podatke tehničke savladaš i onda kreneš da slikaš. Ja kad sam počela, ja sam maltretirala od mačke do komšija, preko familije do prijatelja. Nema koga nisam slikala, osnovno je što više slikati, ali sad su elektronski aparati, sad nije štednja filma. S jedne strane štednja filma je bila dobra stvar jer te tera da razmišljaš, a danas pucaš, pa ne ma veze izbrisaću, pa jedna će da uspe.
RSE: Vi ste generacije fotografa učili kako na Fakultetu političkih nauka, tako i na Fakultetu za medije i komunikaciju. Šta ste vi naučili svih ovih godina, tokom svih ovih dešavanja u smislu fotografskog života?
Goranka Matić: U smislu fotografskog života, dođe do stvarnog jednog zamora, pogotovu kod nas, barem moja vrsta fotografije, dok slikaš vrlo širok dijapazon tema te umori. Ali na primer neki ljudi koji slikaju samo hranu, modu ili nešto na neki način uđu u tu priču. Ovde ti skačeš od portreta, preko događaja na ulici ili rok koncerat ili nečega i stvarno se trošiš.
Zato i kažem i sada je jedna pauza - baterije se ispraznile jer one se stvarno isprazne posle izvesnog vremena. Ne može ta romantika - jednom fotograf, ceo život fotograf - kod mene nije tako.