Posle dve decenije Marija i Lazar vraćaju se kući u Prištinu

Marija Novaković (47) bi u narednim danima trebala da se vrati u svoj stan u Prištinu nakon više od 20 godina života u raseljeništvu po gradovima u Srbiji. Krajem septembra prošle godine je odlučila da preda zahtev za povratak u rodni grad.

Obratila se opštini Priština i Habitatu, međunarodnoj organizaciji koja kroz saradnju sa institucijama promoviše imovinska prava. Obećali su da će joj obezbediti uslove za povratak i osloboditi joj stan, koji je do sada bio uzurpiran.

“Rekli su da treba taj Albanac, koji je uzurpirao moj stan da izađe. I sada to čekamo”, kaže Marija Novaković u izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Proces povratka Srba na Kosovo traje više od 20 godina ali uglavnom u ruralnim sredinama a ne u gradovima. Kosovo do danas nije uspelo da reši ni pitanje punog povratka Albanaca raseljenih sa severa, gde živi većinski srpsko stanovništvo.

Do masovnog iseljavanja Srba sa Kosova je došlo nakon okončanja rata 1999. godine, kada se vratilo preko 800.000 kosovskih Albanca, koji su bili proterani tokom rata.

U samoj Prištini je živelo oko 40.000 Srba. Srbi koji su zaposleni u raznim kosovskim i međunarodnim insitucijama i organizacijama, svakodnevno se kreću kroz Prištinu.

Na osnovu zakonodavstva, sva raseljena lica imaju pravo da se vrate na Kosovu, i u tome im pomažu nadležne institucije, Ministarstvo za zajednice i povratak, opštinski direktorijati za zajednice i povratak, te razne organizacije.

Susret komšija Srpkinje i Albanca

Marija Novaković je svoj stan, koji se nalazi u prištinskom naselju Ulpiana, obišla kada je i predavala zahtev za povratak i tom prilikom se videla sa svojim starim komšijama.

“Srela sam mog komšiju (Albanca), ja sam ga izljubila kada sam ga videla. U našoj kući je važilo pravilo da se ne gleda nacionalnost nego kakav si čovek. Pitala sam ga da li su tu i ostali iz komšiluka, reko mi je da jesu i ja jedva čekam da sa njima popijem čaj”, priča dalje ova rođena Prištevka.

Na povratak se odlučila nakon što joj je njen najmlađi sin Lazar, koji ima 19 godina, rekao da će se vratiti sa njom u Prištinu. Ima podršku i ostalih članova porodice, supruga i još dvojice sinova.

Nadležno Ministarstvo bez komentara

Iz opštine Priština niko nije odgovorio na upite RSE da li postoji zainteresovanost Srba da se vrate i kakva je procedura.

Odgovor oko pitanja povratka Srba u gradovima na Kosovu, do objavljivanja ovog teksta, nije stigao ni iz Ministarstva za zajednice i povratak, na čijem je čelu Goran Rakić, predsednik Srpske liste, vodeće partije kosovskih Srba, koja ima i podršku Beograda.

U ranijoj izjavi za RSE, portparol ovog ministarstva, Uroš Staletović, je rekao da je nakon rata na Kosovu oko 226. 000 građana Kosova, uglavnom Srba, Roma i ostalih zajednica, napustilo svoje domove a da se u međuvremenu vratilo oko 30.000.

Neki od uslova za povratak raseljenih porodica su da poseduju imovinu koja je uništena, a da pritom ne poseduju bilo koju drugu imovinu i da nisu ništa prodali. Ministarstvo takođe pruža i tzv. standardni paket pomoći koji predviđa rekonstrukciju kuće zavisno od broja članova, pokućanstvo, hranu za određeni period i socijalno ekonomsku pomoć.

Zašto se Srbi ne vraćaju u gradove?

Prema podacima lokalnih vlasti, u poslednjih 20 godina gotovo da nije bilo povratka Srba u gradovima na Kosovu jer je većina njih prodala svoje stanove i kuće.

Na to ukazuje Spasa Andrejević iz Kancelarije za zajednice i povratak u opštini Prizren, drugom gradu po veličini na Kosovu.

U samom gradu na Bistrici, navode iz ovog tela, danas živi oko deset Srba, a na celoj teritoriji opštine Prizren oko 90.

“Najviše ima onih koji se nikada nisu iseljavali, jako je malo povratnika koji žele ovako da žive”, navodi Andrejević za RSE, koji se u selo Novake kod Prizrena vratio 2003. godine.

Uprkos zalaganju da vrati svoje sunarodnike, kaže da je Srba svake godine sve manje i manje.

“2004. godine, kada sam ja stupio na dužnost, 316 Srba je bilo na teritoriji opštine Prizren. A taj broj ako je danas ispod 90 onda vidimo koliko ima povratka i opstanka”, podvlači Spasa Andrejević i dodaje da se ljudi sve ređe odlučuju na povratak zbog nestabilne političke i ekonomske situacije.

Navodi i da u samom gradu žive uglavnom stariji ljudi jer ne postoji škola na srpskom jeziku da bi se vraćali porodični ljudi.

U srpskim sredinama na Kosovu, koje su uglavnom ruralne, nastava se odvija po planu i programu Republike Srbije.

“Naša deca tu u Prizrenu mogu da pohađaju nastavu na bosanskom, a ko bi dao dete da uči bosanski i zaboravi maternji jezik”, kaže on.

Zašto se poziva na "kolektivni povratak"?

A u gradu Peć na zapadu Kosova, gde je pre rata bilo oko 15.000 Srba, danas živi samo jedna starica. To je za RSE izjavio Slobodan Petrović, koji je na čelu opštinske Kancelarije za zajednice i povratak bio od 2002. godine do pre šest meseci (kada je otišao u penziju), jer niko od aktuelnih lokalnih zvaničnicka nije bio dostupan za izjavu.

Petrović navodi da je u proteklih 20 godina bilo “pokušaja” povratka Srba u Peć ali da se on zapravo nikada nije desio.

“Na žalost sve se to završavalo sa prodajom imovine”, kaže Petrović i dodaje da je trebalo da se radi na kolektivnom povratku jer je “individualan povratak neodrživ”.

Napominje i da se nikada nisu stvorili uslovi za povratak u grad jer, pre svega, nije postojala škola na srpskom jeziku.

“Svim tim ljudima koji su bili zainteresovani za povratak niko nije mogao da obeća ni radno mesto, da bi bio to pravi održivi povratak”, napominje on i dodaje da je stvarni povratak teško ostvariti, imajući u vidu da je prošlo mnogo vremena od završetka rata.

Slučaj Dragice Gašić

Kosovska imovinska agencija (Kosovska agencija za upoređivanje i verifikaciju imovine) je oslobodila stan Dragice Gašić u Đakovici, u koji se ona uselila 9. juna prošle godine uz navode da joj se ostvarila želja da se vrati na Kosovo.

Gašić je tako postala prva Srpkinja koja se u Đakovicu vratila nakon sukoba 1999.

Međutim, povratak Dragice Gašić u Đakovicu je izazvao različite reakcije kod ljudi koji su se protivili njenom povratku pa tako ispred njene zgrade uglavnom stoji policija.

U Đakovici je tokom ratne 1998. i 1999. godine ubijeno više od 1.000 albanskih civila, većinom muškaraca. Neki od njih se i dalje vode kao nestali jer njihova sudbina još uvek nije rasvetljena.

Sa druge strane, Dragica Gašić navodi da će biti istrajna i da ona lično “nikome ništa loše nije uradila”.

U međuvremenu je opština Đakovica podnela tužbu Osnovnom sudu u Đakovici putem koje se traži da se Dragici Gašić "poništi ugovor o izdavanju stana sa zahtevom za privremenu meru", što je sud odbacio kao neosnovan zahtev pa je srpskoj povratnici dozvoljeno da ostane u stanu.

Gašić je u izjavi za RSE 21. januara rekla da joj ipak još uvek nije dozvoljeno da renovira stan i da je sudski proces oko dokazivanja vlasništva u toku.

Koliko povratnici imaju podršku kosovskih institucija?

Vlada Kosova je 2018. godine, dok je premijer bio Ramuš (Ramush) Haradinaj, usvojila i uredbu ”Za povratak raseljenih lica i trajna rešenja”, koja se odnosi na stvaranje neophodnih uslova za postizanje trajnih rešenja za raseljena lica unutar Kosova i u regionu, a koja su raseljena kao posledica konflikta u periodu od 28. februara 1998. do 31. marta 2004. godine.

Glavni akteri za proces povratka su Ministarstvo za zajednice i povratak, opštinske kancelarije za zajednice i povratak, kao i ostali relevantni partneri koji podržavaju proces povratka i reintegracije.

Uredba predviđa izgradnju stambenih jedinica za povratnike i interno raseljena lica čija se imovina procenjuje da ima značajnu štetu ili je potpuno oštećena, oni u teškoj kategoriji dobijaju građevinski materijal i pomoć za zapošljavanje, one u srednjoj kategoriji sleduje građevinski materijal ili delimični paket pomoći, zavisno od broja članova.

Raseljenim licima je takođe po povratku obezbeđeno pokrivanje troškova za priključenje na struju, vodu, kanalizaciju i dr.