Пуковник Славиша Голубовић, један од командира у Трећем ракетном дивизиону током агресије НАТО-а, објавио је књигу која представља најкомплетније сведочење о обарању „невидљивог” Ф-117А и другим драматичним догађајима Полетање америчког авиона Ф-117А с писте италијанске базе Авијано протекло је уобичајено. Пролазећи изнад територије Словеније, авион улази у ваздушни простор Мађарске, где га авио-цистерна допуњује горивом. У ваздушни простор СРЈ улази дуж границе с Румунијом. Пилот поноса америчког ратног ваздухопловства, „стелт” бомбардера, Дејл Зелко, имао је велико искуство летећи у операцији „Пустињска олуја”, али је пре полетања ка Србији, 27. марта, слутио да ће лет у српском ваздушном простору бити веома опасан и ризичан. – Српски систем ПВО био је екстремно способан и застрашујући – рекао је оборени амерички пилот пуковнику Славиши Голубовићу, чија је књига „Пад ноћног сокола” представљена на Сајму књига (издавач Медија центар „Одбрана”). Голубовић је тада био командир батерије за вођење ракета славног Трећег ракетног дивизиона, којим је командовао Золтан Дани. Јединица је била нерешива енигма за снаге НАТО-а, јер су, поред „стелта”, срушили и Ф-16, који је пао поред Шапца. Њиме је пилотирао садашњи командант ваздухопловних снага Сједињених Држава генерал Дејвид Голдфејн. Кроз ауторизоване исповести више од 40 сабораца, сведока и америчког пилота Зелка, Голубовић је реконструисао догађаје због којих је Трећи ракетни дивизион проглашен највећим америчким непријатељем током рата у Југославији. Зелко: Бог вас благословио! – Имао сам огромно поштовање и дивљење за вештину, припремљеност и решеност српских бораца. Нисам очекивао да ћу бити спасен и нисам очекивао да ћу преживети обарање – написао је Зелко и поручио пуковнику Голубовићу:– Бог благословио вас и вашу породицу! – Дивизион је током ратних операција прешао око 100.000 километара без оштећења возила и технике, мењајући 22 положаја. Нико од војника и старешина није погинуо. Небо изнад Фрушке горе до Саве, у области доњег Срема, названо је српским бермудским троуглом за НАТО авијацију – објашњава Голубовић, враћајући се на тренутак када Ф-117 улази у ваздушни простор Србије. Враћамо се на 27. март, у време између 20 до 20.30 часова. Око 20.30 водник прве класе Владимир Љубенковић извештава да у ваздуху има циљева који су релативно близу. Према задатој путањи, Ф-117А прави оштар заокрет према југозападу, прилазећи објекту дејства са североисточне стране. Изнад брда Стражевица, Зелко даје компјутерском систему авиона потребне услове за одређивање момента ватреног дејства. Рачунар лансира две ласерски вођене бомбе, остављајући видљив пламени траг. Бомбе лете ка циљу и прецизно га погађају у 20.36 часова. Пилот искључује аутопилота, преузима управљање летелицом, заузима курс за излазак из ваздушног простора СРЈ. Али око 20.40 часова Дани га уочава на даљини око 23 км. Извештава командно место бригаде да је уочио циљ и одмах добија одобрење за дејство. Прати га на свом показивачу док се није приближио до 16 км, а онда послузи командује откривање станицом за вођење ракета. У трећем покушају, кад је „стелт” дошао на даљину од 12 километара, Дани командује лансирање. Официр за вођење, тада капетан прве класе, Сенад Муминовић лансира ракету. Друга ракета стартује аутоматски после пет секунди. Пилот Дејл Зелко кроз танким слојем злата пресвучено стакло пилотске кабине уочава најпре једну, а потом и другу светлећу куглу. Схвативши да неће моћи да их избегне предузима једино могуће у том тренутку – нагли заокрет у висину. Као додатну меру заштите избацује инфрацрвене мамце пре уласка у облак. Официр за вођење извештава да је циљ уништен на даљини 14 километара. Висина циља у тренутку сусрета ракете и „невидљивог” била је око осам километара. Друга ракета све време лета имала је путању косог хица и не зна се где је пала. Золтан Дани извештава команду да је циљ уништен и тражи дозволу за премештање на наредни положај. Наређење за премештање добија око 21.15 часова. У рекордном року дивизион напушта ватрени положај до 22.30 часова. Јединица још не зна какав је подвиг учинила. Геза Фаркаш: Лов Американаца, Руса и Кинеза за остацима „невидљивог” Американци су дуго истраживали разлоге пада авиона и скоро ултимативно тражили да им се врате његови делови. Водили су дипломатске, војне и политичке разговоре, спроводили обавештајна истраживања о томе да ли нам је произвођач ракетног система дао неку модификацију или не. За исте одговоре били су заинтересовани и Русија и Кина – пише у књизи генерал Геза Фаркаш, који је на дан почетка агресије НАТО-а на СРЈ постављен на дужност начелника Управе безбедности ВЈ. Пилот америчке авио-цистерне који лети над територијом Босне уочава експлозију авиона, а потом на СОС каналу чује глас катапултираног пилота који позива у помоћ. На висини од 5.000 метара пилот се одваја од седишта и наставља да пада сопственим падобраном, који је с унутрашње стране, како је једном приликом рекао, „светлео као кинески фењер”. Комуницира с „аваксом” повремено и отежано. Приземљује се на њиву на којој нема заклона и одмах бежи што даље од места пада. Зелко не користи батеријску лампу. Одмах пије енергетски напитак како би се прибрао од шока, а потом проналази плитки канал за наводњавање. У њему се скрива и ту остаје до спасавања. Користи кинески уређај за глобално позиционирање „гармин-40”, који је у кантини авио-базе набавио за око 100 америчких долара. Пластифицирану мапу, због кише која почиње да пада, користи као кабаницу. После дуготрајне конекције „гармина” са сателитом једва успева да одреди своју позицију и извештава команду. У зону пада убрзо креће америчка екипа за спасавање. Из италијанске луке Бриндизи полеће спасилачки тим са три хеликоптера. Три сата после обарања, амерички тим за спасавање успоставља први контакт с пилотом. У међувремену, хеликоптери долазе на границу Босне са Србијом, где их авио-цистерна допуњава горивом. После уласка у ваздушни простор Србије, због мањег оштећења ротора једног хеликоптера у ниском лету, акција се прекида и хеликоптери слећу на аеродром Тузла. Следи други покушај. Команда НАТО-а изнова тражи потврду идентитета, уз додатна питања да ли је Зелко заробљен и да ли ће спасилачки тим упасти у заседу. У трећем покушају, три америчка хеликоптера приближавају се месту где се Зелко скривао. Уређајима за ноћно осматрање, на око три километара удаљености, уочавају лампу коју је пилот на земљи држао упаљену само две секунде. На мекану земљу спушта се МХ-60. Пет америчких командоса излази из хеликоптера, успевају да пронађу и идентификују пилота у 4.27 часова, 28. марта 1999. године. Укрцавају га у хеликоптер и одвозе у Тузлу, одакле га нешто касније авионом пребацују у Авијано. Зелко је спасен седам сати и 40 минута од тренутка катапултирања, са места удаљеног 3,66 километара северно од олупине авиона, у ниском растињу рукавца канала Јарчина. Од ауто-пута је био удаљен око 500 метара! Акција спасавања трајала је предуго, уз много компликација. Пуковник Голубовић каже да су разлози за то међусобна комуникација, прелаз са зимског на летње рачунање времена те ноћи, а грешке у идентификацији позиција на земљи и у ваздуху приморавале су поједине пилоте да лете на критичној „резерви”, након чега би испаљивањем светлећих сигнала указивали авио-цистерни позицију ради допуне горивом. Наше специјалне јединице, које су пошле у потрагу за пилотом, нису успеле да га заробе. – Обарање „стелта” није значило само губитак америчког борбеног авиона, него и нарушавање некадашње непобедиве ауре авиона Ф-117А, који је годинама имао непроцењиву психолошку вредност за САД. С правом се може сматрати да је обарање тог авиона имало важан утицај на његово повлачење из оперативне употребе у априлу 2008. године – прича Голубовић. На дан обарања „невидљивог”, припадници јединице и највише старешине Војске Србије се сваке године окупљају. Командант Золтан Дани је пензионисан, има пекару и бави се породичним бизнисом. Потпуковник Сенад Муминовић такође је пензионисан, а Пуковник Голубовић запослен је у Министарству одбране. Александар Апостоловски, Политика
