Добра ствар је у томе што сам ја живи примјер из Андрићеве литературе. Дакле, не постоји бољи субјекат, а можда ни објекат, који потврђује старо правило да смо ми, шта год чинимо, увијек на губитку, а да, заправо, градња Андрићграда није ништа друго него понављање једне теме из историје која се звала градња моста. Када погледате обим радова схватићете у каквом, што би рекао Матија Бећковић Златоусти, међувремену, а не у времену, живимо. Кад погледате којом брзином и на који начин је све ово изграђено, онда можете да замислите који број асоцијација је настајао током тог процеса који је трајао четири и по, скоро пет година. Моје најдубље увјерење је да је истина кад Андрић описује почетак градње моста и како су се дојучерашњи православци, однедавно, како вели, муслимани, згледали једни са другима, размишљајући о томе како тај пројекат неће успјети. То је само потврда тога како је константа у Источној Босни, још од краља Твртка и од Котроманића па на овамо увијек, то међувријеме, како рече Матија. Они су једва чекали да то пропадне. Највише су ту потврду добијали у чињеници да неко ноћу руши мост. Шта се десило у међувремену? Шта је било на једној територији гдје живи само један народ или већински само један народ? Шта се десило са тим етничким неразумијевањем или религијским сукобом? Шта се дешавало под Отоманском империјом ако је било неопходно да се муслимани и Срби свађају између себе па да тако заједнички дочекају да тог моста не буде? Тако је у Републици Српској, у Вишеграду, на почетку градње Андрићграда било инцидената који директно доводе у везу са овим што сам малоприје рекао. Не требају два народа. Довољан је један народ са двије политичке странке и онда се читава прича преноси из сфере етничке и религијске припадности у клановско-племенску припадност, што код нас политика значи у пуном смислу ријечи. Доживели сте од општине, која је коначно ушла у своју зграду коју је платила, тај пркос и то чудо од навике да се живи у тами и у чамотињи. Можда та ријеч одговара условима у којима је босанска провинција била за вријеме Турака, како Андрић каже. Андрићев споменик је постављен, а 22 године се нису потрудили да врате оно што је Мурат Шабановић срушио. Ми смо то направили. Тако је и овдје дошло до тога да имате прославу матурске вечери. Општина која је постала једна врста непријатељства која интензивно подсјећа на оно што је било за вријеме Турака, изрекла је забрану директору школе и уцјенила га чињеницом да они плаћају то матурско вече у бањи. Ови несретни, несретни условно речено, матуранти, а посебно дјевојке са високим штиклама имали су проблем, по њему, да се не упрљају на путу до споменика. Добили су опомену пред казну ако се буду сликали испред споменика Иве Андрића. Тад се појавила једна врло храбра дјевојка чији је отац члан СНСД-а, која је пробила тај обруч. Није скидала штикле, дошла је и сликала се са још два младића, која су остала неидентификована. Речју, матурскo вече је у бањи одржанo јер није било већих поремећаја. Дакле, ако вратите филм 350-400 година уназад, и ако завирите у ликове попут оног Пљевљака, који полуди од страха, кад завирите у Ћорканову психологију или кад погледате како је Лотика овдје отварала европске перспективе кроз личну прoпаст и кроз лични банкрот можете врло лако да установите како ми живимо то исто међувријеме, односно на исти начин драматично вријеме. Недавно је постављен споменик Мехмед-паши Соколовићу. Да ли постоји ишта од нашег племства што нам је тако блиско по свом дјелу и по чињеници да без њега, односно његовог брата не би било Милешеве? Не би било ни Пећке патријаршије. Да ли је могуће да у истом народу који слави славу и који има таквог писца као што је Иво Андрић постоји ико ко може да се успротиви споменику једном човјеку који је, како Екмечић каже, био један од оних представника нашег племства које је ишчезло. Црква је пред Први српски устанак била једино грађанство и једино племство које смо ми имали пошто је по Екмечићевом рачуну тад било 2% варошана. То ме доводи у коначну заблуду. Дакле, рекли смо да је Сарајево, како пише у Андрићевој дисертацији, настало као град приликом турског надирања у Европу. Да ли ми данас када знамо да уз ријеку Дрину према Горажду постоје фирме које, условно речено, производе дијелове за волксваген, а у ствари производе муницију за селафије Сауди-Арабијске, можемо себи да дозволимо луксуз да једни другима замјерамо што смо поставили Мехмед-пашу Соколовића као споменик? Да ли ми имамо икакво право да поставимо питање везано за Андрићград, ако знамо да од почетка градње па до дана данашњег не постоји око законско које није било наслоњено на овај поступак? Да ли може бити да унутар истог народа постоји таква подвојеност да она доводи у питање све? А притом у самој тој ћелији, или не знам како да назовем Вишеград, у том градићу на Дрини који има тај споменик, ћуте и на то што се Андрић доводи у питање. Достојевски каже да ће љепота једина да преживи и да је све друго ефемерно. Ми смо свједоци тог међувремена, како Матија каже. СДС и СДА су на почетку овог рата биле уткане у ту идеју да нема друге него да ратују. Сад су се поново спојили, те двије етничке групе због чега су ушле у тај рат. Није ли то оно што Андрић каже: „Ми започињемо ратове не знајући зашто, а када их завршимо постављамо само нова питања која ће нас одвести у нови рат“? Кад погледате ситуацију у којој добри Миле Додик чини све да од нас направи државу, гдје има толико тегова који сежу управо до оних Андрићевих мисли који говоре о томе кад се баци поглед на ријеку Дрину па човек помисли „Боже, шта ли све ту има“. И тако се дође до оног дубоког дна гдје тектонски поређане стоје огромне стијене, које нико не може да помјери. За све што је између површине воде или све што стоји на том распону, да ли је она дубља или је плића, важи она наша стара изрека да смо ми једини народ гдје кад се камен стави на сито, оно крупно пропадне на дно, а оно ситно остане на површини. То је оно што је у ствари подстицајно у његовој литератури и сигурно да постоје еквивалентни необориви докази у тој литератури и за оне који га негирају, а знамо одакле то долази. Оно сигурно јесте у вези са чињеницом да се с друге стране Дрине прозводи оружје, а не дијелови за волксвагена. Ми се исцрпљујемо, како Андрић каже, у тој словенској ексцентричности гдје своје говорне способности користимо за најгоре ствари. Врло често, како опет он каже, ригамо огањ, а не бацамо једни другима у лице аргументе да би смирено и како ваља градили своје услове у којима се одвија социјални живот. Иво Андрић је путоказ. Иво Андрић је вјероватно најзначајнија личност рођена на овом тлу. Он своје искуство црпио из народне поезије и из Његоша кога је у свом есеју на најбољи начин описао. Ја мислим да га поређења и увођења нових ликова чине нашим најсавременијим писцем. Ако бих се сад ја дрзнуо да направим своју идеју о роману На Дрини ћуприја тако што ћу написати роман о Вишеграду за ових пет година колико живим ту, то сигурно неће бити оно што смо видјели да се дешава у Београду. Ви имате представу На Дрини ћуприја Кокана Младеновића која се одржава на Стеријином позорју. Имамо изведбу у којој се крајње површно и неодговорно говори о Андрићу, а све што ми изговоримо на овом скупу вриједи теоретски и користи нам. Али, нажалост, то нема свој одјек какав би требало да има јер ми нисмо у стању да одбранимо највриједније. Зато се надам да ће овакви скупови односно ехо онога што ви овдје изговорите, посебно знајући професора Делића, старог сарадника, а и човјека који је у српској књижевности задао јак печат, бити много јачи и да ће много дуже трајати. Желим вам да проведете добре научне сате током којих ћемо сви заједнички мислити шта је то што може да се као синтеза искуства из Андрићевог дјела примјени на живот којег ми живимо. Мислим да постоје паралеле које су необориве и навео сам двије-три. Исто тако мислим да ви имате тога много више, јер конструкција На Дрини ћуприје мене увијек упућује да је то наш Стари завјет, а можда и Нови, зато што ту постоји све од, што би рекли Хрвати, „Крижног пута“ па до историјског увида у то како су четири вијека прошла на овом драматичном мјесту. Добро дошли и хвала вам! (Говор Емира Кустурице на отварању конференције „Иво Андрић у нашем времену“, Андрићград, 12. октобра 2017. године.) Емир Кустурица –У прилог Андрићу
