Обнова сећања у Русији
Узмите ово, молим вас”, рече ми, пре неколико дана, непозната девојка на степеницама хола драмског...
Узмите ово, молим вас”, рече ми, пре неколико дана, непозната девојка на степеницама хола драмског позоришта у Јарослављу. Сав збуњен, прихватих пружену кесицу, у којој је било парче хлеба. Она настави: „За време немачке опсаде Лењинграда, у Другом светском рату, умрло је више од 692.000 мојих сународника, 601.803 њих од глади. Добијали су тачно оваква следовања хране – 125 грама ражаног хлеба. Ви сада држите у рукама симбол отпора и јунаштва Лењинграђана.”
Да, помислих, то је оно чега је руска историја препуна, а што се на Западу више не може пронаћи: спремност на жртву у име вечитих, духовних вредности. То је основ сваке више културе, сваког подвига и сваке будућности људи и нација.
Све је у Јарослављу било у знаку прославе Дана народног јединства. Од 2005. године у Русији се, наиме, обележава дан ослобођења Москве, 4. новембар 1612. године. Тада су руски устаници, предвођени трговцем Кузмом Мињиним и кнезом Димитријем Пожарским, из престонице протерали пољске окупаторе. „Доба смутње” тиме је било окончано.
У Јарослављу, граду у коме су Пожарски и Мињин окупљали добровољце, Дан народног јединства обележен је литијом. Гледао сам како грађани свих узраста иду за својим владикама и официрима, заустављајући се испред древних цркава, дуж Волге, уз молитве и звуке безбројних звона.
Русија данас, после слома СССР-а, трага за својим званичним културним обрасцем. Заиста, сваки идентитет, и појединачни и групни, заснива се на избору између онога што бисмо да запамтимо и онога што бисмо најрадије предали забораву. То, међутим, није тако једноставно. Прошлост није тесто у рукама људи.
Критичари су брзо приметили да је Даном народног јединства потиснут празник Октобарске револуције, обележаван 7. новембра. Одговорено им је да је 7. новембра слављен национални раскол. Новим празником прослављају се јединство и одбрана Отаџбине. У Думи су против Дана народног јединства гласали само комунисти.
Русија је, ипак, препуна споменика Лењину. Имена улица из бољшевичког доба углавном су сачувана. Други светски рат и победа СССР-а над Немачком чине саму срж руског националног идентитета. О неделима бољшевика се, међутим, говори слободно и јавно. Књижаре су препуне најразличитијих наслова и понуда је огромна. Николај Трубецки, Николај Берђајев, Иван Иљин, Лев Гумиљов и остали писци, који су предвиђали пропаст комунизма и повратак православљу, били би задовољни када би могли да виде како се данас у Јарослављу, иза споменика посвећених црвеноармејцима, помаљају луковичасте куполе обновљених православних цркава.
Стиче се утисак да је руска „политика сећања” пажљиво и трезвено осмишљена. Русија, наиме, има превише непријатеља да би себи могла да дозволи обнављање старих подела. Запад против ње одавно води медијски рат; НАТО трупе гомилају се према руским границама; економске санкције имају за циљ разарање руске привреде. Искоришћена је чак и грчка Васељенска патријаршија да би нов, разоран ударац био нанесен Руској православној цркви.
Русија није позвана у Варшаву на обележавање осамдесетогодишњице од избијања Другог светског рата. Нације Европске уније, које су 1941, предвођене Немачком, марширале на Русију, оптужиле су управо њу да је одговорна за то страшно, светско крвопролиће. Европски парламент усвојио је 19. септембра резолуцију у којој се дословно тврди да је Други светски рат „изазван ноторним наци-совјетским пактом од 23. августа 1939”. Штавише, у том документу изражава се „дубока забринутост због покушаја актуелног руског вођства да прикрије историјске чињенице и оправда злочине совјетског тоталитарног режима”. Ту се чак упозорава да се у Русији „и даље користе симболи совјетског режима”.
ЕУ је тако објаснила Русима како би требало да тумаче сопствену историју. Наравно, ни речи о обнови фашизма у земљама ЕУ, о марширању есесоваца и сегрегацији над Русима у Летонији, или о усташким манифестацијама и највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, почињеном над Србима у Хрватској. Ни речи о данашњем, западном тоталитаризму, који целом свету намеће своја мерила, поништава сваку различитост нација и култура и спроводи масовне злочине, од Крајине и Косова до авганистанских планина.
Знате ли која земља, уз Русију, није позвана у Варшаву, иако су њени грађани у Другим светском рату, уз Јевреје и Русе, претрпели најстрашнија страдања и поднели најтеже ратне напоре? Постоји ли још неки народ који земље ЕУ покушавају да из жртве претворе у починитеља геноцида? Против које нације оне већ деценијама воде пропагандни рат, којој су то земљи наметале економске санкције, кога су бомбардовале и окупирале, чију државу и данас покушавају да распарчају? Којем то народу немачки парламентарци данас налажу „промену свести”?
И Србима су, баш као и Русима, потребно нове парадигме у тумачењу националне историје. Престанимо са полтронским пренемагањима и почнимо да размишљамо о сопственом искуству. Од тога ће зависити цела наша будућност.
Милош Ковић/Политика