Лично, сасвим лично: Ријечи које су издржале
„Боје блиједе, храмови се руше, царства падају, али мудре ријечи ће издржати“, записао је Едвард Ли Торндајк, чувени амерички психолог и професор на Универзитету Колумбија. А Ријеч, која, према Библији, „у почетку бјеше у Бога и бјеше Бог“ и која има моћ да ствара свјетове, бића, митове, прва је линија одбране и последње уточиште човјеку који, држећи до ње, држи прије свега до себе и свог укупног дигнитета. Ријечи, записане и изговорене, могу бити споменик већи од египатских пирамида али и крст за распињање или и стуб срама на којем се умире прије смрти. Човјек иза себе оставља многа материјална добра која свједоче о његовом постојању и трајању али мало које материјално добро је издржало пробу и искушавање времена као Ријеч. Она, било уклесана у камен, записана на папирусу, гушчјим пером, утиснута Гутенберговим слогом, оловком или компјутером, цивилизацијски је траг по којем се препознају вријеме и његови актери.
Трагом Ријечи, оне која је више од појма и знака, оне која није речена да би била заборављена, да би је покрила прашина времена или „прохујала са вихором“, ових дана сам стигао до књиге „Нема предаје ни боговима“, атуора др Момира Булатовића. Постхумна збирка његових колумни које је у последње двије године живота писао за руску агенцију „Спутњик“, у издању куће „Вукотић медиа“, с једне стране је својеврстни јавни час анатомије времена бурних дешавања која су иза нас а, са друге, веома аналитичко и скоро пророчко предвиђање онога што нас чека и куда идемо.
Дотичући се разних тема, углавном оних које је диктирала дневна политика, др Булатовић зналачки, ненаметљиво али аргументивано до мјере која не оставља право на приговор, анализира појаве, тумачи узроке, демистификује обмане, прави увјерљиве портрете кључних политичких дјелатника и упозорава на могући развој прилика и последице које оне узрокују. Кратки али језгровити осврти, писани једноставним и лаицима разумљивим језиком, много су више од дневног реаговања на дешавања и појаве. Аналитичка дубина, озбиљност опсервација, професорска дистанца која омогућава непристрасност, овим колумнама прибавља право на трајање ван и након времена дешавања о којима се пише. Читани и данас а, убијеђен сам и за ко зна још колико дуго, ови текстови нијесу ни најмање изгубили на актуелности и у њима се и данас могу препознати трагови данашњих збивања.
Посебну вриједност ових колумни и књиге у цјелини, а која је, по свему судећи, само прва у низу издања којима ће бити обухваћен пребогат опус Момирових текстова, интервјуа и излагања, свакако чине препоруке и упозорења којима аутор нуди могућа рјешења и излазе из ћорсокака, политичког, економског и моралног, у којем смо се нашли. Богато политичко искуство, стицано на најодговорнијим политичким и државним функцијама, у једном од најтежих и најтурбулентнијих времена кроз која смо прошли и као народ и држава (државе), употпуњено ванредним теоријским знањем универзитетског професора највиших референци, чине његове анализе и савјете вриједним озбиљног разматрања. Из тог угла, ова књига представља својеврсно упутство актуелним политичарима, нарочито онима који ових дана преузимају одговорност за политичку и економску судбину Црне Горе.
Ту је, прије свега, упозорење да мантра о чланству у Европској унији замагљује чињеницу да је њено проширење на Балкан крајње неизвјесно и да је ово обећање више у функцији седатива разбукталом Балкану него што је реална опција. Питајући све оне који машу европским барјаком и истичу је као „избор без алтернативе“ могу ли се сјетити бар једног њеног успјеха, Булатовић указује на Евроазијску унију као могућу и веома озбиљну алтернативу ЕУ утопији. Јер, каже он, „од Брисела нема гласа разума и спаса“. Указујући на бројне заблуде и криминал досадашње власти Црне Горе, Момир Булатовић у једној од колумни упозорава да „погрешна политика увијек прераста у глупу“ а да се „будале траже и налазе на берзи“! „Изучавати историју, али је не мијењати“, савјетује даље Булатовић, осврћући се на погубну спољну политику Црне Горе и Мила Ђукановића чијем је „спасавању“ подређен и жртвован стварни историјски и акуелни национални интерес. Осврћући се у више текстова на приступање НАТО пакту, Момир врло разложно и убједљиво указује на чињеницу да је ова војна алијанса само оружје америчке спољне политике у којој се мијењају средства и реторика а циљ – уски амерички интерес – остаје увијек исти, као и на то да су сви они који су били њени промотери само потрошна роба са врло ограниченим роком употребе.
На крају, кад се окрене и последња страница ове збирке веома интересантних текстова, као лајтмотив свега прочитаног остаје најозбиљнији савјет и упозорење политичким лидерима: „НЕ КРАДИТЕ, НИКАД“!!! Стога ову књигу, осим оним бројним поштоваоцима лика и дјела првог демократски изабраног предсједника Црне Горе, најозбиљније препоручујем свима који се баве политиком или су умислили да о њој све знају. Имаће шта да науче, јер књига је препуна „ријечи које су издржале“. И на самом крају: у име свих који су вољели и цијенили „Брка“, јавно се захваљујем асоцијацији „Младо Беране“ на величанственом билборду који подсјећа на Момира и његову ИСТИНУ. Ријеч и парола која је издржала и након што се он преселио у вјечност и успомене.
Емило Лабудовић/ИН4С