Строго забрањена братска љубав
Покушавам да говорим о љубави на Балкану, коју су успели да ампутирају из нас, или коју смо ми сами себи заменили за мржњу, како би постали оно што реално нисмо. Ми смо сви, блиски род који треба да се међусобно воли и поштује. Овде, код нас, је на нашу велику жалост, мржња успела да се […]
Строго забрањена братска љубав
Покушавам да говорим о љубави на Балкану, коју су успели да ампутирају из нас, или коју смо ми сами себи заменили за мржњу, како би постали оно што реално нисмо. Ми смо сви, блиски род који треба да се међусобно воли и поштује. Овде, код нас, је на нашу велику жалост, мржња успела да се наметне на најсуровији начин, од Јасеновца и низа стратишта намењених за ликвидирање Срба у Хрватској, преко Партизанско-усташке победе у Другом светском рату и њихове одмазде над Србијом, до наших последњих и крвавих подела с краја XX века.
Сви смо ми блиски рођаци, а са некима и најближи род и поред чињенице да живимо раздвојени, на више територија наше отаџбине, подељене на неколико држава, вољом оних који нам никако не желе добро. Ми смо браћа и сестре, са заједничком судбином, тешком и углавном крвавом и болном. Сви ми припадамо истом народу и говоримо истим језиком, којим су одувек говорили наши преци, те би логично сви требали да се братски волимо и пазимо једни друге од несрећа које вребају, али реалност је сасвим друкчија, јер је организована мржња на делу, превелика.
Требали би да се волимо, а ми развијамо нетрпељивост једни према другима. Апсурдно је што је народ који живи на овом простору, раздвојен, убеђиван да је различит у толикој мери, да не може да живи у заједници са браћом, док се они који нам овакву судбину кроје, уједињују у уније, како би били што моћнији.
Новонастали народи на нашем простору, програмирани од њихових твораца, убеђивани су да никакве заједничке везе немају једни са другима и поред чињенице, да су сви рођаци, који говоре истим језиком и да су из истих породица никли. Таква подела, каква није нигде на планети до сада забележена, организована је код нас, само раскола и мржње ради, никако због љубави према народима и народностима на Балкану. Овако смишљени план, поспешује стварање што више нових народа, у циљу смањивања српског корпуса, који ремети геополитичку стратегију Запада, на овом простору. Стварају се у ту сврху, измишљени језици, измишљене и преправњене историје, па чак и сасвим нове цркве, све настало од једног српског духа и тела.
У Црној Гори је последњих деценија мржња према својим рођацима из Србије, достизала патетичне сразмере. Толика количина беса и гађења према свом најближем, те негирање било какве сродности, крвне, историјске, духовне или језичке, до теорије о вековном ропству под српском окупацијом, плод су индоктринације коју је спроводила владајућа партија ДПС-а. Али исплатило им се; она је само захваљујући таквом методу могла да створи своју приватну државу, Монтенегро. Градећи своју власт на стварању патолошке мржње и подјела према својој браћи, убеђивањем да главна безбедносна опасност долази од сопствене породице, реализује се позиција за присвајање целокупног државног богатства у руке само једне породице!
Оваква катастрофа за целокупну популацију, може да се деси само на окупираном Балкану, јер свесрдна подршка такве политике долази из тзв. међународне заједнице, оне исте која је поново узела кормило дубоке државе и спроводи своје интересе у нашим кућама.
Тешко је било и за тренутак поверовати у искреност оних који су стасали у комунистичкој власти, те се затим, због останка на истој, свесрдно посветили реализацији демократске Црне Горе, користећи своју позицију превасходно за енормно, лично богаћење. Тако је створена јединствена приватна држава у Европи, у којој је поред промене њеног идентитета, њене духовности, те да би нелогичност била доведена до врхунца, њен вечни председник, Мило Ђукановић. покушао као атеиста и комуниста да оснује своју приватну хришћанску цркву! Све ово са јединим циљем; издвојити народ који живи у Црној Гори, из српског корпуса.
Логиком која гласи: ако сам ја конвертит, онда и држава којом владам, претрпеће исти процес измена, из темеља. Конвертит надасве мрзи своје порекло, те и новонастали Монтенегро, треба да замрзи стару Црну Гору и све оне њене духовне вредности на којима су се уздизале генерације њених хероја, песника, сликара, научника…!
Ја настављам српску традицију моје старе породице из Црне Горе, која се населила у Никшић давне 1878 године. Сви чланови те породице Шобајића, целокупну своју енергију су употребили да направе себи и околини, лепши живот. Створивши прво позориште, први оркестар, читаоницу, биоскоп, часописе и новине и прву робну кућу у Никшићу, донели су европски дух у Црну Гору. Сви писци, сликари, научници из те фамилије су обожавали њихову Црну Гору и били свесни да су Срби. Говорили су српски језик, писали су ћирилицом, славили Свету Петку и били поносни што су такви и што су Црногорци. То је било оно херојско доба, кад братска љубав оних из Војводине и Шумадије, из Поморавља или Крајине, и оних из Црногорског крша, није довођена у питање, јер је то исти народ.
Интересантно и болно ми је било, кад сам схватио да у Никшићу у једном периоду, више није постојало баш ништа од институција културе које су моји стари, пре једног века створили у том лепом граду. То се десило у једном црном времену, кад је било укинуто у граду и позориште и биоскоп. Болно сазнање да је режимски контраверзни бизнисмен, да увећао своје богатство, порушио Дома културе-занатско-радничког удружења, изграђен од добровољних прилога у којему је далеке 1925. године Шобајићи утемељили биоскопску културу града Никшића, где је извођена позоришна представа „Опсада Никшића“ по делу мога предка Бекице Шобајића. Укинута је била и књижара и библиотека, јер култура и образовање више нису били потребни народу којег су спремали да заборави своје порекло.
Али та нераскидива веза која је одржавала духовну вертикалу нашег народа, од Србије, до врха Дурмитора, тамо где почива песник који је речима описао суштину кохезионог српског духа, живи у нама константно и силно, држећи нас на окупу.
Забадањем ножа у леђа својој српској браћи, кад је међу првима признала лажну државу Косово, власт ДПС-а је потврдила своју мржњу према сопственом пореклу. Она се тог момента, као и обично, искључиво руководила својим финансијским интересима, који сигурно нису били интереси Црне Горе, осиромашених грађана. Витални интерес Црне Горе је очување њене суштине, превасходно кроз њену духовност, израженом кроз реч и песништво, литературу и светосавље, уз таленат и храброст свог рода, који се показао у најсјајнијем виду током недавних литија по српској Спарти.
Црна Гора је уз своју духовност и херојство, успела да савлада тешке тренутке у својој историји. Те две категорије које чине нашу суштину, сигурно нису идеал којем је тежио Мило Ђукановић и партија ДПС. Напротив, та власт, настала у континуитету комунистичке идеологије, имала је за циљ да атрибуте који представљају понос овог народа, замени за неке сасвим друге вредности, а то су, стварање личне приватне државе под страним покровитељством и лично богаћење елите на власти, уз прећутно одобравање осиромашеног грађанства. Такав профил власти је нашао за неопходно да би опстао, стварање аверзије, мржње и подела, према својим најближим рођацима, конструишући привид велике опасности на свим нивоима, који долазе од родбине из Србије.
Стварао се страх од себе самог, који је требао да примора уплашеног да се што пре промени, спаса ради. Да се изроди у најкраћем року у неког сасвим другачијег од себе самога. Да постане неко, који би заборавио на све оно од чега је саткан, односно, од свог порекла, пре свега. Затим да заборави свој језик, своје писмо, своју веру и постане неко сасвим други, са којим би власт могла да манипулише по свом нахођењу. ДПС је била на добром путу да претвори, односно конвертира један број својих грађана, за своје политичко-финансијске потребе. Одговор велике већине која је желела да задржи своје достојанство, срушила је ту олигархију са власти, на којој је тако дуго јахала, а то мора потврдити и у Никшићу, да му врати достојанство предака, режим ДПС-а који је од витешке Његошевске Црне Горе, направио спржену земљу, пошаљу у прошлост.
Због нашег људског достојанства, не дозволимо више повратак оваквој политици мржње према својим најближим, која нас је закрвила само због огромног финансијског интереса елите на власти. Зато дајмо сада све од себе да вратимо братско достојанство и слогу међу нама.
Милош Шобајић/ИН4С