Затворене очи Косова
На тракторској приколици стоји високи риђи калуђер и придржава два зарђала бурета пуна нафте. Напуњена су на оближњој пумпи у селу Дечани. Све је у покрету, рат и бомбардовање су питање времена. Бурад се смешта у угао подрума иза конака у манастиру Високи Дечани. Ту су и неко конзервирано поврће и храна. Калуђер дрвеним гајбицама […]
На тракторској приколици стоји високи риђи калуђер и придржава два зарђала бурета пуна нафте. Напуњена су на оближњој пумпи у селу Дечани. Све је у покрету, рат и бомбардовање су питање времена. Бурад се смешта у угао подрума иза конака у манастиру Високи Дечани. Ту су и неко конзервирано поврће и храна. Калуђер дрвеним гајбицама сакрива нафту, па схвата колико је то бесмислено, смеје се и каже: „Бог ће им затворити очи, ако дођу да краду!”
Српске избеглице које је, из околних села, протерала такозвана ослободилачка војска Косова ходају бесциљно двориштем најлепше цркве на Балкану. Игуман Теодосије (Шибалић) и његов заменик јеромонах Сава (Јањић) изгледају као људи који се спремају за непогоду: први практичан и систематичан до детаља, а други за рачунаром – прати сваку вест, тражи контакте, анализира и прича о смирењу и смиривању ситуације, покушава да ослушне шта мисле и хоће да ураде дипломате, како не би дошло до рата.
„Нас ће Свети Краљ сачувати, али шта ће да ради народ, где ће људи”, понавља отац Сава – већ тада познат по надимку сајбер монах.
Кад је зло дошло и кад су бомбардовање и рат у потпуности захватили сваки сегмент живота, дечански калуђери су отворили капије и за две стотине албанских избеглица. „Њујорк тајмс” је о томе записао сведочење Албанке Венере Љокај: „То су најбољи људи које ћете икада видети. Они су Божји људи, чули су како Дечани горе и дошли су да траже људе. Пронашли су нас тамо на отвореном, док је све около горело и рекли су нам: ’Драго нам је да вас видимо живе. Будите разумни и пођите са нама. Молимо вас дођите у манастир.’”
Све што је имала ова светиња, задужбина српског краља Стефана Дечанског, једнако је поделила и Србима и Албанцима, укључујући и оно јадно поврће и „сакривено” гориво. Кад је рат завршен отац Сава је, како пише „Њујорк тајмс”, а ових дана преноси Портал „Коссев”, јасно формулисао несрећу: „Ово је катастрофа библијских размера, јер је прво побегло албанско, а затим и српско становништво”.
Тврдио је да су бомбе покренуле хуманитарну катастрофу, а што се избеглица тиче само је рекао: „Пружили смо им гостопримство и веома сам захвалан што су га прихватили”. Очекивало се да тада почне период мира, повратка, очекивала се изградња демократских институција.
Шта се од тога остварило? Где су учесници тих догађаја? Шта је са Високим Дечанима? Да ли је западни свет затворио очи? Протекла је двадесет једна година. Манастир оца Саве, проглашен је 8. априла за један од седам најугроженијих споменика културе у Европи 2021. После пажљивог разматрања и испитивања, угледна организација „Европа ностра” која ради више од 50 година у областима културног наслеђа донела је одлуку – Високи Дечани су угрожени. Најава и доношење одлуке покренули су и мобилисали власт, опозицију, научнике, НВО, медије, историчаре, разна удружења, параисторичаре, ветеране, обичне грађане Косова да докажу да то није истина.
У том једногласном хуку организација Савет за заштиту људских права и слобода из Приштине дошао је до закључка какав се до сада није појављивао: албанске избеглице из 1999. су заправо таоци, затражена је истрага, а отац Сава Јањић је оптужен „за могуће кршење Закона рата и хуманитарног права”. Постао је нека врста организатора и чувара логора.
„Према изјавама сведока, по завршетку рата у манастиру Дечани, поред распоређивања паравојних формација и редовних српских снага Албанци су држани као таоци. Манастир Дечани је претворен у војну базу у којој се делило оружје мобилисаним Србима”, пише у саопштењу организације која је 1999. извештавала о „спаљивању” Албанаца у Трепчи, о утапању албанске деце коју су наводно у реку Ибар натерали Срби. Након те вести 17. марта 2004. извршен је погром над Србима. Савет за заштиту људских права на Косову (КМДЛЊ) је произвео информације које су изазвале потпуни хаос или су га подржавале.
Информација о албанским таоцима у Високим Дечанима и Сави Јањићу погађа само срце мржње и отвара страхове који могу поново запалити нестабилни простор са крхким институцијама. У општем друштвеном слагању мале и „креативне” екстремне групе често преузимају вођство и манипулишу осећањима људи. Већина у том тренутку затвори очи пред добром и нормалним вредностима и једноставно чека да произведени хаос протутњи и „заврши национални посао”.
Читава мрежа таквих параинституција делује на овом простору и, уз сагласност власти и јавности, усмерена је према онима који се не уклапају у њихов концепт националних слобода. Када је 2007. ручним ракетним бацачем нападнут манастир освануо је текст „Зна се зашто је Сава Јањић пуцао на манастир”. Иако је нападач ухапшен, лажи су се шириле, а манастир се непрекидно приказује као пункт великосрпске пропаганде и црква коју су у средњем веку Срби преузели од Албанаца.
Последњи напад Савета (КМДЛЉ) на манастир Високе Дечане има три нивоа. Први је гашење Дечана као симбола који се налази на самом врху српске културне баштине која је по дубини на КиМ фатално угрожена; други је елиминација игумана Саве Јањића и његово физичко угрожавање, јер његово деловање на плану помирења, међународних контаката и изградњи демократске атмосфере надилази све косовске албанске институције; трећи ниво је уништавање једног од најсветлијих примера људскости и његово претварање у потпуну супротност – збринуте избеглице из 1999. су претворене у таоце, а данас нико од њих две стотине, због страха и притиска, не сме ни да помене да је био у Високим Дечанима.
Да ли су ти људи данас затворили очи? Виде ли човека, с оне стране дечанског зида и да ли им је неко затворио очи?
Јасно је да та мала православна, духовна, уметничка, толерантна и демократска оаза мора да опстане. Данас су гарант њеног опстанка војне снаге Кфора, јер се креира опасна атмосфера у којој могу нестати људи и вековима чувано наслеђе. У тим вековима манастир је плаћао Албанце да га чувају у доба турске власти. Кад су комунисти направили своју државу храму су одузели 800 хектара земље. Игуман Макарије је зидао зид да сачува мало баште око светиње.
На питање шта то ради одговорио је: „Зидам зид братства и јединства!” Под међународним присуством, у нашем времену, тај зид, ради заштите, дозиђивао је игуман Теодосије и говорио: „Зидам зид мира и толеранције!” У сложеним односима, у лажима и нападима, у заменама теза и подметањима, у хаосу који ни Србима, ни Албанцима не доноси ништа добро остаје кључно питање: ко је данас Косову затворио очи?
Живојин Ракочевић/Политика