Морал и политика
Политичка памет је обично и, нажалост, у великом раскораку са моралом политичара! Тако је, ваљда, било одувијек и ту ни до данас нема промјена. Давно сам читао Макијавелија, па не могу да се сјетим шта је о томе мислио. Али сам запамтио реченицу једног од наших савременика, З. Ђинђића, упућену, својевремено, својим колегама ДОСовцима: „Коме […]
Политичка памет је обично и, нажалост, у великом раскораку са моралом политичара! Тако је, ваљда, било одувијек и ту ни до данас нема промјена.
Давно сам читао Макијавелија, па не могу да се сјетим шта је о томе мислио. Али сам запамтио реченицу једног од наших савременика, З. Ђинђића, упућену, својевремено, својим колегама ДОСовцима: „Коме је до морала, нек иде у цркву!“
Њима то није ни морао да каже, пошто су готово сви одреда били безбожници. Хоћу рећи, нијесу баш много држали до морала (на нашу колективну несрећу).
Можда би у томе најбољи егземплар и узор, могао да буде њихов „учитељ“, човјек несумњиве памети…
Нећу да гријешим душу, међу свјетским политичарима било је и оних који су одступали од те максиме, а које смо запамтили, попут Де Гола, рецимо, али би се они могли на прсте избројати! Такве смо, обично, називали – државницима.
Нешто контам: ако би и данашњи политичари послушали Ђинђићеве ријечи, цркве (и џамије) би нам биле листом – празне! Можда не би једино у Црној Гори, пошто се у литијама, на којима су учествовали онда опозициони политичари, десило нешто што су многи аналитичари превиђели – обожење стотина хиљада људи! (А неки политичари су, и прије тога, били истински вјерници!)
Хоћу да кажем да и међу политичарима може бити људи од морала. Иначе бих заувијек презрео професију, којој сам у добром дијелу вијека био посвећен, као политички новинар и аналитичар и политичар у „једноумљу“.
За илустрацију овога о чему пишем, узећу, по систему случајног узорка, извјесног господина Јеремића, по имену Вука. Ту особу никад нијесам срео ни лично упознао, тако да ми је то, на неки начин, олакшавајућа околност. То што је „дотична“ особа сестрић чувене браће Поздерац (Хакије и Хамдије) који су својеврено дрмали Босном и, нешто мање, Херцеговином, нико му у светосавској Србији узео као отежавајућу околност. (Осим, можда, оних који су били директне жртрве ових немилосрдних самодржаца , да поменем само Мешу Селимовића, др. Војислава Шешеља, Рајка Петровог Нога и Војислава Лубарду… Ова тројица последњих су ми знанци и пријатељи. Војиславу Лубарди, сјајном романописцу, који је по свом опусу најближи Нобеловцу Андрићу, као функционер Старог града, покушао сам да помогнем у решењу стамбеног питања, али ни данас нијесам сигуран да ли сам у томе успио, јер није било повратне информације).
Но све ово, наравно, не мора да има везе с Вуком. Вјерујем да је већини од нас наивних Срба био симпатичан, онако љепушкаст и насмијешен на челу Скупштине Свјетске организације УН. Па смо се, на неки начин, и чудили што га Србија безрезервно не подржава за функцију генералног секретара Савјета безбједности УН гдје га је побиједио Антонио Гутереш.
Накнадна сазнања учиниће нам те разлоге јаснијим.
Вук Јеремић је служио војску у Тадићевом кабинету као његов савјетник. Тада се то тако могло. Кад се десило убиство двојице гардиста у Топчидеру, тада га је Тадић упутио у Топчидер да да види шта је по сриједи и да му реферише, што је овај и учинио. Биће да једино њих двојица данас знају да то нема везе са наводним скривањем герерала Младића, већ, највјероватније са државним шверцом дроге…
Јеремић ту, вјероватно, никад неће бити вјеродостојан свједок. Случај је подведен под шифру „појела маца“.
Када се Црна Гора, уз помоћ Солане и Лајчака, а по диктату НАТО и ЕУ одвајала од Србије, биће занимљив онај разговор, кога смо сви могли чути, захваљујући Интернету, између тадашњег амбасадора Југославије у Москви , Милана Роћена (садашњег савјетника предсједника Мила), и његовог пријатеља, Вука, који се завршио реченицом: „Јебасмо ли мајку нашој држави, јебасмо!“ уз хистеричан смијех обојице…
Касније ће, господин Јеремић, у својству Тадићењвог министра спољних послова Србије, „испословати“ да се питање Косова измјести из надлежности Савјета безбједности у надлежност ЕУ, укључујући и мишљење Хашког суда, и његовог става да сецесија Косова није „противправна“, да поједноставим мишљењље Суда, практично, насанкати Србију да о КОСМЕТ-у преговара са онима који су је бомбардовали и растурили!
Како то изгледа и колико нас то кошта, видјели смо минулих година. И питање је, да ли ћемо питање Косова и Метохије, као привремено окупиране територије, уз Резолуцију 1244, моћи да вратимо у Уједињене нације. Ако не будемо могли, биће то заслуга Вука Јеремића!
Оно што мене запањује, јесте околност да се та особа, коме морал очито није оптерећење, и данас кандидује, уз помоћ арапских и ко зна чијих донација, за неке функције у Србији! Умјесто да на оптуженичкој клупи одговара за сва зла која је учинио Србији, он, као и његов мафијашки сабрат и један од највећих пљачкаша Србије, Ђилас, изигравају неке „опозиционе факторе“ у злосрећној Србији!
И да кажем одмах, не спадам у фанове актуелне власти у Србији (чекајући како ће се разријешити судбина Косова и Метохије), али сматрам да ми је дужност да кажем шта мислим о онима који су су све учинили да Србију доведу у положај вазала, каква је, рецимо и данас, Црна Гора!
Јован Лакићевић/ИН4С