Будућност Српске
Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац. Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици […]
Републике Српска у којој данас живимо није иста она коју је стварао мој отац.
Она се разликује по својим симболима: ти симболи, опет, нису никакве крпе и закрпе, већ вјековни, архетипски обриси Српства које се бранило и – чини се, у неком физичком смислу – одбранило. Те исте симболе је данашња гарнитура политичара у Републици Српској преко ноћи под политичким притиском замијенила лажним симболима за које нико није гинуо и са којима се нико није идентификовао. Завјетну химну „Боже правде“ замијенила је свечана пјесма „Моја Република“ у којој се, између осталог, провлачи лаж да је Републике Српска „једини дом“ који се налази у нашем срцу. Реторика достојна лажног „црногорског“ наратива о „једином дому“ за Србе иако је наш дом подједнако и Србија коју „моја Република“ не спомиње. Амблем „РС“ је начињен преко ноћи на неинвентиван и ужасан начин – са тако малом ослоњеношћу на хералдичку традицију српског народа, да се напросто не могу начудити људима који су у стању да тај грб „заволе“. Моје нису наметнута „застава БиХ“ и наметнута химна. Ка њима не осјећам ништа. Не осјећам то ни ка лажном РС амбелму и химни „Моја Република“. Моја застава је тробојка, моја једина химна „Боже правде“ и мој једини грб – грб Републике Српске од 1992. године и данашњи грб Србије. Не вјерујем у „отпор“ људи који су могу да трпе такву врсту бласфемије као што је гажење симбола жртве и заклињање у симболе вазалства.
Република Српска је под низом политичких притисака пристала да буде оно што није – блиједи оквир онога што су о њој борци коју су је стварали сањали.
Она је то још више постала својом унутрашњом друштвеном динамиком. Ако су је борци и мој отац сањали идеалистично, као мјесто уједно живога Српства и друштвене правде, она је постала мјесто суспендованог Српства и клептократије, мјесто којим влада друштвена структура која – било да је у питању опозиција, било да је у питању власт, било да је у питању дугогодишња власт која је постала опозиција када су је лишили могућности да учествује у клептократији, било да је у питању дугогодишња опозиција којој је омогућено да постане власт да би учествовала у тендерској крађи општих добара – није ни налик ономе за шта је мој отац страдао а моја породица у најбуквалнијем смислу гладовала када је мајка, након државног удара 1997-1998 године остала без посла. Ако смо је сањали као западну Србију, ако смо се школовали са немањићким гробом, са „Боже правде“, по уџбеницима Завода за уџбенике из Београда, плаћајући у динару, сањајући да служимо ВРС и да упишемо војну академију у Беогарду – она то данас није. Она је мјесто у коме – попут Црне Горе – сасвим „нормално“ да неко са „државним симболима“ анти-Србије шепури се по Беранама или Палама, али није нормално да неко са симболима признатим чак и у законодавству двије анти-Србије (тзв БиХ и тзв Црне Горе) – симболима Српске или симболима краљевине Црне Горе (о симболима Србија да не говорим!) прође Цетињем или Сарајевом.
То не треба да нас чуди – БиХ и Црна Гора су 1995. и 2006. замишљене као двије анти-Србије. То што се српска политичка елита у обје анти-Србије упире да учествује у политичкој расподјели привилегија које „државни“ ниво нуди – притом се врло често поиствојећујући са тим институцијама а још чешће учествујући у „транге-франге“ комбинацијама на „државном“ нивоу само илуструје примитивну политичку и суштински дезинтрегративну свијест Бања Луке и Подгорице.
Зато Репблика Српска данас нема много избора, иако је задатак који је пред њом тежак. Она може и мора да врати своје вјековне симболе (Грб Немањића, химу „Боже правде“), да се према „државним институцијама“ не односи ни на „државотворан“ ни на буразерски начин, тако што ће синови и зетови највиших функционера Српске наћи своје ухљебљене у институцијама БиХ, већ онако како су се Хрвати и Словенци односили према СФРЈ и тзв Црногорци према СЦГ. Она мора да замијени комплетну политичку елиту, јер готово сви данашњи политички актери у Српској су људи који су учествовали у за Српство дезинтегришућим процесима, али који су у тим процесима лично профитирали. Наступа вријеме када је потребно да се иде у затвор и организуе отпор. Да ли је политичка елита, која је из свих политичких процеса за протеклих неколико деценија само профититала, спремна да заиста иде у затвор за идеале? Дозволите ми скептичност по овом питању. Чак и по питању њиховог трајног одустсва из „заједничких“ тј „државних“ институција које су, ипак, извор привилегија, све са лажном моралном апологијом којом се служе сви који заузму позиције у Сарајеву „боље ми него неко други“. Српска је настала на жртви и може само да опстане на жртви. А жртва није да се не купи трећи стан у Београду или Монте Карлу већ да се иде у затвор или плати главом. Или гладује.
Српска свакако тежи Србији, али она тренутно не може опстати осим као екстензија Србије. Неопходно је вратити Српску у српски образовни, финансијски, безбједоносни, друштвени систем. Иако и Србија има своје потешкоће и огромне проблеме, Српској је интеграција са Србијом у свему у чему је то тренутно могуће – императив опстанка.
Разлог постојања Српске јесте да буде Србија са ове стране Дрине. Разлог постојања БиХ и овакве Црне Горе је да буду анти-Србије. Судбина српског народа је зато везана за судбину Србије. Или деполитизација, асимилација и миграција са једне стране – оне анти-српске. Или интеграција у српски овкир у коме смо постојали до прогнања динара, уџбеника, симбола. За сада: симболичка, образовна, финансијска, безбједоносна. Све остало су самозамајавања за која тренутно немамо луксуза да их платимо.
Дарко Ђого/ИН4С