НАТО као поуздан партнер?!
Реторичко питање из наслова добија реалније обрисе. НАТО војно ангажовање у Сирији, Либији и Авганистану резултирало је фијаском, односно препуштањем тих држава директном руском утицају. Побуњеници у Сирији су поражени или маргинализовани, а Курди и даље разочарани сањају своју државу. Тамо су сада војна упоришта Русије. У Либији је слично. Гадафи је уклоњен, а […]
Реторичко питање из наслова добија реалније обрисе.
НАТО војно ангажовање у Сирији, Либији и Авганистану резултирало је фијаском, односно препуштањем тих држава директном руском утицају.
Побуњеници у Сирији су поражени или маргинализовани, а Курди и даље разочарани сањају своју државу. Тамо су сада војна упоришта Русије. У Либији је слично. Гадафи је уклоњен, а његов син утамничен 7 година, да би недавно био пуштен и уз руску подршку највјероватније враћен у политику.
Авганистан је новија прича. Укупно 300.000 Авганистанаца обучених и наоружаних НАТО оружјем бацили су сабљу, да би дио њих у хуманитарној акцији ваздушног коридора заувјек напустило домовину. Разлог предаје је само њима познат.
Са собом су понијели и идеју о бољем и демократичнијем Авганистану. Низу несмотрених процјена можемо додати и недавну изјаву кључног војника Пентагона да је могућ грађански рат.
Данас читамо да су Талибани за неколико дана ушли у побуњену провинцију и већину протјерали у Пакистан, гдје ће НАТО моћи да их нађе и преда правди као терористе. У међивремену ће политићки вођа Талибана, такође једно вријеме утамничен, па преговарач са Трампом без представника тадашње Владе, формирати и водити нову владу. Нјене поступке будно ће пратити Американци и Европа док ће Русија развијати војну а Кина економску сарадњу. Бар тако изгледа будућност Авганистана за неутралне посматраче.
Корона вирус је оголио слабости Алијансе. О њима се сада говори на увце, готово шапуће или шушка што би рекли добри људи Балкана, који очекују сличну судбину.
Мала држава, чланица НАТО, годину дана је на удару Москве и њеног сателита Србије. Алијанса мирно проматра шта се догађа, јер нису јасни политички циљеви Америке и Европе. Трамп је очито подржавао замисао двије велике државе на Балкану. Велике Србије и Велике Албаније, сто је подразумијевало распарчавање Босне, Црне Горе, Македоније и Косова. Дритан је то знао и зато је толико кочоперан. Улцињ иде у Албанију.
Ако нова америчка администрација није рашчистила са Трамповом политиком онда треба свим прозападњацима на Балкану препоручити паковање кофера у трагању за бољим животом. Да то ураде на вријеме, мирно и организовано уз помоц Алијанее, која без јасне политике не мозе спријечити даље ширење руског утицаја. Српски националисти знају своје циљеве, једна држава, једна вјера и мајцица Русија.
Гријеше они који мисле да Велика Србија некада може бити чланица Алијансе, бар не у догледно вријеме. Напротив, реалније је закуцавање руске војне базе у Бару у покушају рушења НАТО-а као војног савеза.
Црна Гора је могућа нова жртва глобалне ситуације или политике.
Чему се могу надати они који чекају у реду да постану чланице НАТО? Алијанса као сигурна лука? Како убиједити Украјинце да ће бити брањени ако их притисну Руси, који ће Украјину могуће вратити у зону свога утицаја средствима провјереним на Балкану. Питање времена.
Аутор текста разумије поруке предсједника Бајдена након повлачења из Авганистана. Огромне паре су потрошене. Историја је потврђена, колико пара толики и утицај. Док је трајало, трајало је.
Међутим, Русија осваја простор без испаљеног метка, да не рачунамо гумене коришћене на Цетињу. Минимални су и економски трошкови. Русија има визију коју спроводи. Идеју, док на Америци и Европи лежи одговорност за одбрану цивилизацијских вриједности данашњице.
Нове идеје не радјају се у луксузним кабинетима, него у људском уму. На потезу је предсједник Бајден, од Трампа пежоративно назван Успавани Јо. Ако дремка новог времешног лидера предје у дубоки сан савремени свијет је жртва новог вируса успаване бирократије. Русија остаје у предности.
Одлуку доноси један човјек док демократски свијет чека дуги процес усаглашавања ставова све до тренутка када неко у Америци каже доста. Тражимо нову форму трошења пара наших пореских обвезника. Могуће, зар не? Само тада ће већ бити касно за оне који су у тренутним тешкоћама.
Ко им је крив? Требали су размишљати раније, рекли би злобници који тренутно профитирају.
Толико од бившег дипломате.
(Аутор је бивши помоћник Савезног министра спољних послова СРЈ и бивши помоћник Министра вањских послова Црне Горе)
Драган Секуловић/Антена М