Сачувај нам, Боже, памет
Давно, кад сам тек био изашао из кратких панталона, један мој даљи и много млађи рођак дигао је руку на себе. Био је то мој први сусрет са конкретном смрћу, изван прича, легенди и анегдота. Мој покојни ђед Михаило, познати лелекач и говорник на сахранама, сматрао је да сам довољно дорастао да учествујем у чину […]
Давно, кад сам тек био изашао из кратких панталона, један мој даљи и много млађи рођак дигао је руку на себе. Био је то мој први сусрет са конкретном смрћу, изван прича, легенди и анегдота. Мој покојни ђед Михаило, познати лелекач и говорник на сахранама, сматрао је да сам довољно дорастао да учествујем у чину жалости која је у црно завила цијело село. Изговор да никад прије нијесам присуствовао сахрани и да не знам ни како се прилази одру нити изјављује саучешће, пао је пред ђедовом наредбом да га пратим, гледам шта и како ради (изузев лелекања, наравно) и да тако поступим. Да скратим; пратио сам ђедове поступке све до сусрета са уцвиљеним оцем који је примао изразе саучешћа и… скоро се скаменио. Умјесто ријчи утјехе, ђед је загрлио унесрећеног оца и рекао: нека ти Бог сачува памет! Био сам убијеђен да се ђед збунио и „побркао“, али тек много, много касније, кад сам се суочаво са сопственим губицима, схватио сам дубину његових ријечи и поруке. Бити присебан, разуман, и „при памети“ онда када је најтеже већа је храброст и подвиг од свих других емоција које иду уз неприлике и несреће.
Далеко од било каквог поређења, сутуација у којој јесмо, са становишта пуке логике и елементарне здраве памети, личи на лудницу у којој су најлуђи они који још нијесу изгубили зрно разума. Да ствар буде гора, сваки покушај да се актери дозову памети завршава се још већим апсурдом и, најблаже речено – будалаштином. Стари атавизми само рађају нове, гласови разума губе се у халабуци распамећених а ток лудила иде од врха до дна политичке пирамиде друштва. За политику је давно речено да је курва (извините што псујем, али није мој термин), али и у свом курвању има границе преко којих се не иде. Границе здраве логике и разума преко којих сваки корак води право у амбис. Јер, како другачије протумачити генерални државни спољнополитички курс који је за главне (и једине) непријатеље Црне Горе изабрао двије државе са којима никада у историји није имала спора. Може ли највећи „непријатељ“ Црне Горе бити Србија са којом се вјековима дијелила судбина, у сваком погледу? Је ли макар у дослуху са разумом да њен први „грађанин“, тумара по региону и богоради и тражи савезништво са колегама из Хрватске и Албаније против Србије и подржава њено територијално комадање? Зар смије наследник на трону Краља Николе заборавити на Призрен гдје ће се „дома доћ“? Колико је близу памети скоро прекинути дипломатске односе са државом која је увијек, а кад је било тешко обавезно, стајала, братски и добросусједски, уз Црну Гору?
Може ли Црна Гора, која је због Русије заратила чак са Јапаном у вријеме кад 99 одсто њених житеља појма није имало ни гдје је та земља, данас Русији уводити санкције? Је ли словенски (а ваљда нема спора да смо сви Словени), је ли хришћански (а ваљда смо то сви), је ли у духу православља (а православци смо, били Јоаникијеви или Мирашеви), је ли разумно окренути леђа највећој словенској, хришћанској и православној држави на свијету, а све зарад интереса, шаке долара и тапшања по рамену од оних који су нас вјековима робили, газили, бомбардовали и… да не кажем шта све не?
И на унутрашњем плану попис ванразумских потеза, чистих будалаштина и апсурда на нивоу дјечје наиве из дана у дан је све дуже. Цетиње, сједиште Митрополије, које се, по цијену братоубилачког сукоба, жели одрећи Митрополита, а у томе му здушно помажу бивши (носилац највећег православног црквеног признања) и садашњи (носилац благослова са самог врха СПЦ, онда кад му је био насушно потребан) предсједници?! Партија, најодговорнија за све, по наслову грађанска, демократска и секуларна, која хоће да формира ни мање ни више него – Цркву?! Влада, у свим нормалним земљама израз ПОЛИТИЧКЕ воље већине грађана, без учешћа ПОЛИТИЧАРА, представника те „већине“?! Наводно „експертска и неполитичка“, а први (и засад једини) потпредсједник par ekselans политичар и предсједник странке, без икаквог сертифиата да је експерт за било шта?! Влада обећаних корјенитих промјена која се и прије свог првог потеза обавезала да неће мијењати ништа од претходне?! Влада која је годину дана владавине, умјесто детронизовања и размонтирања наслијеђеног, потрошила у свађи са онима на чијим гласовима темељи своју одрживост?! И тако… док нормалан не поавета. А у лудници, рекох, једино луд изгледа само онај који је нормалан.
Давно је речено да нема будале док школу не заврши. Доказ колико је та опаска вриједна поштовања чули смо ономад од једног правног „експерта“ а на Телевизији чији су посленици поприлично „посолили и забиберили ?“ чорбу лудости која нам се свакоднево сервира. Наиме, правник и политичар који, осим што свима соли памет, претендује и на мјесто министра правде, као рјешење кризе Владе и њене могуће реконструкције предложи да њени потпредсједници буду „из невладиног сектора“!? O, tempora, o mores“, завапили би стари Латини. Јер, ако нема границе између Владе и НЕВЛАДИНОГ сектора, онда или нема ни једног ни другог или некоме „ноге смрде“!
И тако, сад као мало кад прије разумијем колико је покојни ђед Михаило био у праву кад је инсистирао на здравој памети, макар она и не била поткована факултетском дипломом. Јер, највећи број претходно набројаног не би урадио ни најнеписменији сељак из мог села. Али, изгледа да смо неким проклетством осуђени да тумарамо ходницима времена вођени вођама попут оног из Домановићеве сатире. Боже, сачувај нам памет, макар док се не раздани!!!
Емило Лабудовић/ИН4С