Западни блок, глобално престројавање
Успон Кине и опоравак Русије дефинитивно су успоставили мултиполаризам у међународним односима уз нужну прерасподелу моћи јер су текућа доминација западног либералног модела и формат деловања доведени у питање на глобалном плану. То је нарочито изражено процесом губљења доминантне позиције САД и њиховог настојања да се то стратешки предупреди политиком робусног обуздавања пре свега Кине, […]
Западни блок, глобално престројавање
Успон Кине и опоравак Русије дефинитивно су успоставили мултиполаризам у међународним односима уз нужну прерасподелу моћи јер су текућа доминација западног либералног модела и формат деловања доведени у питање на глобалном плану. То је нарочито изражено процесом губљења доминантне позиције САД и њиховог настојања да се то стратешки предупреди политиком робусног обуздавања пре свега Кине, делом и Русије, употребом економских (Трамп, санкције), идеолошко-политичких и војних (Бајден) механизама и средстава. Сведоци смо да су поменути механизми у пуној употреби: идеолошко-политички према Кини (Синкјанг, Тибет, Хонгконг) и Русији (људска права и др.), као и војни у Европи (НАТО) и индо-пацифичкој регији политичком и војном прерасподелом западних ефектива. Свет засигурно улази у нову еру конфронтација и трке у наоружању с последицама које ћемо тек сагледавати.
Међутим за нас је посебно интересантно стратешко престројавање у западном глобалном блоку у складу с новим стратешким циљем САД обуздавања главног ривала Кине на индо-пацифичком простору. Важна одлика прекомпоновања западних ефектива је нова стратешка осовина Вашингтон–Лондон с враћањем на традиционално „генетско” савезништво САД са сада самосталном Великом Британијом (ВБ), жељном повратка на глобалну сцену великих сила, чије поверење и лојалност за САД ни до сада нису били спорни. Ту је на политичком плану и пројекат КВАД (САД, Индија, Јапан, Аустралија), коме управо ових дана предстоји операционализација. Излазак ВБ из ЕУ и улазак на глобални терен сада добија прави смисао, што потврђује најновији пакт АУКУС (САД, ВБ, Аустралија), који указује на оперативни почетак стратешке употребе силе у Пацифику према Кини. У том циљу је и нагло напуштање Авганистана од стране САД ради ослобађања политичких, војних и финансијских ефектива, а после евидентног неуспелог дугогодишњег ангажмана. У свему британски улог са ангажовањем Комонвелта и традиционалног утицаја на индијском, индокинеском потконтиненту и Хонгконгу има важну вредност за стратегију САД на Пацифику у супротстављању Кини.
Наиме, једностраним напуштањем Авганистана са занемаривањем савезника ЕУ и НАТО и новим АУКУС и КВАД пројектима САД потврђују кључни циљ – обуздавање Кине у наредном периоду, чему изгледа постојећа структура савезништва није функционална, те стога нити укључена у целини у нову пацифичку стратегију против тог главног глобалног ривала. Отуда САД функцију савезништва са ЕУ и НАТО-ом практично остављају за чување залеђа (Европа, Медитеран), обуздавањем у овом случају доминантно Русије. ЕУ, истина, већ неко време нема утицај на глобалном плану, што илуструје и излазак ВБ. НАТО опет због неких политичких дилема на трансатлантској и европској ЕУ релацији није довољно оперативно хомогенизован за глобалан наступ, што је наступом на Блиском истоку и Авганистану у неку руку и потврђено. У којој мери је у свему овоме присутно и питање поверења, најбоље показује пример Француске, која је у случају новог пакта АУКУС брутално скрајнута с важним политичким последицама и порукама.
Дакле, у новој западној прерасподели моћи и стратешких циљева ЕУ и НАТО добијају доминантну „надлежност” за наш регион који ће послужити и за квалификовање за повратак/улазак на глобалну водећу сцену. То начелно значи одговарајуће обуздавање и минимизирање утицаја Русије и Кине у сваком погледу. Конкретније, за ЕУ успешно решавање и коначан обухват региона у западну интересну сферу утицаја остаје главни задатак и критериј повратка на глобалну сцену. За НАТО је то коначно заузимање комплетне „линије ватре” с проширењем и војнополитичком суштинском доминацијом.
Конкретно за Србију и њену спољнополитичку позицију ова прерасподела је нови изазов имајући у виду „незавршене послове” и отворена питања у региону с којима је директно или индиректно Србија повезана с једне и њене сопствене стратешке циљеве, национални и државни интерес, спољнополитичку стратегију с друге стране. Глобално сучељавање и његова оштрина подразумевају појачану динамику у ангажовању глобалних актера на тачкама додира какав је и наш регион. Неки елементи тога су већ присутни, што ових дана илуструју заједничко реаговање амбасадорки САД и ВБ у Црној Гори о тамошњој политичкој кризи с јасном поруком о чврстој потреби одбране евроатлантске позиције Црне Горе од „страног” утицаја и унутрашњег „екстремизма”, као и именовање САД Метјуа Палмера за необичан задатак да прати изборне реформе у БиХ. Нове конкретније активности главних глобалних актера несумњиво тек следе.
Др.Зоран Миловојевић/Политика