Кочоперно раскочоперивање
Јутрос ме неуморни и надахнути Баћко Милачић, подсети својим постом о духу самопорицања и духу самоистицања, да се мало народа у историји тако интезивно курчило и раскурчавало, како би рекао Милош Обреновић, као наш српски народ. Тукли су нас и Турци и Немци, спреда и страга, са земље и неба, гранатама и бомбама, осиромашеним уранијумом, […]
Јутрос ме неуморни и надахнути Баћко Милачић, подсети својим постом о духу самопорицања и духу самоистицања, да се мало народа у историји тако интезивно курчило и раскурчавало, како би рекао Милош Обреновић, као наш српски народ.
Тукли су нас и Турци и Немци, спреда и страга, са земље и неба, гранатама и бомбама, осиромашеним уранијумом, медијима, лажима и клеветама. Све у једном веку.
А тај век смо почели крволочно Мајским превратом 1903 године, наставили смо кочоперно Царинском кризом 1908, Балкански ратовима 1912. и 1913. године, Великим ратом 1914. да би се почетком 1916. раскочоперили одступањем преко Албаније. Две године касније кочоперно смо стали на велику позорницу историје. “ Ако се једном буде писала историја Великог рата, најславнији одељак зваће се Србија”, рекао је тадашњи премијер САД. Нажалост ту прескупу победу плаћену четвртином српске популације, јевтино смо прокоцкали.
Уместо уједињеног српства изабрали смо трагично и ретроградно југословенство у које смо сахранили две краљевине, славу Балканских ратова, величанствену победу у Великом рату, понизили српске официре, уздигли на пијамонт џелате и крволоке, заувек сахранили вишевековну наду за једном саборном нацијом уједињеном у својим етничким границама. Мачем добили, похлепом прокоцкали. То одрицање од себе до данас траје уз непрестане историјске репризе кочоперности и раскочоперивања да не цитирам оргиналног Књаза Милоша.
Крај ујединитељ је брзо ујединио српске непријатеље. То јединство конвертита и отпадника и данас траје.
“Некад бејах Циганин а сада сам Ром каква дивна промена у животу мом”, певао је Брана Црнчевић. Од те накарадне уније са унијатима и одбеглом браћом под папин и мухамедов кишобран, створено је шест држава јединствених у ставу да су им ослободиоци окупатори. Кочоперно смо за рачун Енглеза под паролом “Боље гроб него роб, боље рат него пакт”, дигли главу против Хитлера 27. марта 1941. године, да би се нако 6. априла раскочоперили и у расулу просули, поцепани у неколико окупационих зона, дозволивши да нам вражје регементе, као и 1914 у Мачви и Подрињу, десеткују народ. На крају те историјске драме успели смо да победимо саме себе мењајући крст за петокраку, Светог Саву за Мошу Пијаду, Цара Душана за Друга Тита, веру за партију, Србију за Југославију…
Још једна реприза раскочоперивања и рехабилитације усташа, балиста, исламиста, црних легија и ханџар дивизија…
Само се четницима није праштало. ЈВуО, Недићевци, Збораши, црногорски, србијански, крајишки и босански четници стављени су у исти кош. Дража Михаиловић, први герилац поробљене Европе, стрељан је без гроба и опела, без крста и обележја. Чистилиште и бесуђе у Србији је трајало две године. Комунисти су стрељали више од 70 000 људи сахрањених у 200 масовних гробница у Србији. У Војводини је побијено 45000 претежно Немаца и Мађара.
Малобројним претекли Срби из НДХ, Лика, Банија, Кордун, расељени су по Војводини да би се етнички “растеретила”Хрватска. Чишћење је настављено 1948. Њет Стањину у режији Енглеза. Вотку је заменио Уски ба један од најбољих вискија. Тито је знао шта ваља. Веровао је Личанима а није их волео. Црвеногорце је презирао.
Раскурчавање смо наставили
И. Б. резолуцијом, Брионским пленумом 1966., као увертиром за суицидни Устав 1974. који ће ударити темеље албанској држави на српском Космету. Кочоперно смо се супроставили свету 1991. да би се већ 1994. раскочоперили уводећи ембарго браћи преко Дрине. Тај тренд смо наставили жмурећи на прогон и погром Срба из Хрватске., 1995., дичимо се да смо “спасили” Српску у Дејтону, свесни да нам свет неће опростити померање границе на Дрини, што се потврдило само две године касније стварањем ОВК и ратом на Космету.
Као што смо 1914. дочекали Аустругаре 1999. године пркосно смо стајали под НАТО бомбама, уједињених сила Атанте и Осовине. Тукли су нас сви осим Руса немоћних, тада себе да одбране. Свет је показао своје деформисано лице суровости бомбардујући нас неселективно и безочно. Бранили смо се витешки, капитулирали на истом месту са ког смо у бици над биткама 1912. ослободили Пећку патријаршију и Царски град Призрен.
Отпор НАТО -у брзо смо претворили у натофилију гостећи злочинца Хавијара Солану задуженог за раздружевање два ока у глави. Разрока и замућена. Једно крваво и мржњом испуњено, друго замагљено у сопствену немоћ утопљено. Круг двојке је поново поразио Србију, здушно подржавајући сецесију Црне Горе, као и раније отвепљене републике. То је једина тачка на којој су се кохабитатори Коптуница и Тадић додирнули. Тадић јавно, Коштуница притајено. На крају смо од дана заставе стигли до прелепљивања грба на таблицама при уласку на свето Косово и Метохију.
“Догодине у Призрену”, звучи курчевито али буди наду у неку нову битку над биткама.
За будућа нека поколења:
“ Онамо намо за брда она…”!
Мишо Вујовић/ИН4С