Рат и лажни сведоци
Поменути сведок који је прозвао Вучића за малтретирање заробљеника у глинском затвору зове се Коста Даниловић, и по националности је Србин, који је већ у почетку сукоба заврбован од хрватских националиста. Неспорно је утврђено да је 1991. бацио експлозивну направу на продавницу Србина Драгана Демића у Петрињи. И дан-данас живи у својој кући у том […]
Поменути сведок који је прозвао Вучића за малтретирање заробљеника у глинском затвору зове се Коста Даниловић, и по националности је Србин, који је већ у почетку сукоба заврбован од хрватских националиста. Неспорно је утврђено да је 1991. бацио експлозивну направу на продавницу Србина Драгана Демића у Петрињи. И дан-данас живи у својој кући у том граду у Улици Отона Кучере, у којој је отворио кафану под називом „Тексас”. Као хрватски шпијун 1991. убачен је у касарну „Васиљ Гаћеша”, где је врло брзо откривен
Недавну изјаву сведока Косте Д. (68) у судском поступку пред Жупанијским судом у Загребу у одсуству против Срба Душана Јовића, Миле Паспаља, Владе Ћуповића и Марка Врцеља за ратни злочин против ратних заробљеника и цивила, у којој наводи да је у септембру 1991. године у затвор у Глини, који су држали Срби, а где је и он био, „долазио садашњи председник Србије Вучић и говорио им кога ће убити, а кога заклати, а њему директно да је као Србин издао српски народ и да ће га задњег заклати”, пренели су сви медији у региону, а реаговао је и Вучић тврдњом да до 1995. никада није био на подручју Хрватске и бивше РСК.
Медијска пажња поклоњена изјави овога сведока мотивисала ме је да се као човек који се бавио разменама заробљеника између хрватске и српске стране све време рата и пораћа на подручју Хрватске и бивше РСК осврнем и на феномен изјава заробљеника о малтретирању у непријатељском затвору од познатих личности.
После сваке размене заробљеника размењени Срби разговарали би са мном или са мојих неколико сарадника. У тим првим контактима интересовало нас је неколико основних података као што су: с ким су били у затвору, ко их је малтретирао и ко је још у затвору остао. Одговори на питања ко је с њима био у затвору били су децидирани и јасни, док су одговори на питање ко их је испитивао и малтретирао били неодређени и конфузни, од оних да не знају до оних да су их тукли Фрањо Туђман, Анте Готовина или неки други у то време познати Хрват. Након тих иницијалних разговора на месту размене, размењене су преузимале друге службе, као што су војне и цивилне службе безбедности, полиција и правосудни органи.
Још једна карактеристика била је својствена размењеним заробљеницима – скоро сви су говорили да нису ништа битно ни под најтежим мучењима одали непријатељу. Овакве тврдње размењених заробљеника узимао сам с резервом. Али када би неко изјавио супротно, што је била права реткост, пажљиво бих га саслушао јер сам био сигуран да говори истину. Ево и једне илустрације:
Миодраг П. (1972) и његова девојка Маријана Ш. (1976) у јуну 1994, враћајући се из Бенковца, промашили су пут и уместо у српским Кистањама обрели су се међу „зенгама” у Станковцима. Девојка је релативно брзо размењена, а момак је у заробљеништву остао још неколико месеци. Након размене пришао ми је и рекао: „Хрватима сам одао све што сам знао о положајима ракетног система ’Оркан’, на којем сам био распоређен до заробљавања. Учинио сам то како би ми девојку пустили из затвора.” Веровао сам Миодрагу првенствено због тога што је његова прича била животна, а самим тим и логична. И веома одговорна и храбра.
То што сам чуо од Миодрага јавио сам људима из Главног штаба СВК, уз напомену да пошаљу своје људе да поразговарају с њим и да виде да ли је нанесена каква штета, па ако јесте, можда се може још и поправити. Након неколико дана сретнем човека из Главног штаба СВК и питам га да ли су посетили младића, а он ми одговори не само да су га посетили већ су „издајника” претукли и затворили, те му припремају и оптужницу за издају.
Сличан поступак с размењеним заробљеницима био је и са друге стране. Већина оних који су били у српским затворима након размене по истом принципу давали су изјаве и представницима Комисије за нестале и заточене, а након тога и пред полицијом и правосудним органима. На основу таквих изјава заиста је неколико хиљада Срба и припадника бивших ЈНА и СВК процесуирано и осуђено пред хрватским правосудним органима, о чему сам често писао и на овим страницама „Политике”.
И ово ћу илустровати једним примером у којем сам и ја један од актера:
У операцији „Шкабрња”, која се одиграла у новембру 1991, а о којој сам такође овде писао, заробљено је и неколико припадника Шкабрњског самосталног батаљона, који су провели у книнском затвору неколико месеци. Медији су и тада пратили све размене као што су их пратили и о њима извештавали представници многих међународних организација које су се бавиле заштитом људских права. И ових дана је на „Јутјуб” постављено неколико снимака са размена из тог ратног периода на којима се и ја налазим и који ме подсећају на та зла времена. На тим снимцима налази се и Хрват Иван Грујић, који је од 1993. па све до 2016. водио хрватску Комисију за нестале и заточене. Под његовим и мојим председавањем тим комисијама размењено је и много мртвих, али још више живих људи. Годинама се између нас двојице и наших сарадника развио и однос поверења јер смо морали једни другима веровати на реч. И веровали смо толико да смо једно другом поверавали и сопствене животе.
Елем, пре десетак година приликом једног састанка у Београду Грујић ми је пред сведоцима испричао следећу причу. Годину раније као изасланик председника хрватске владе био је на обележавању годишњице „Шкабрњске операције” у том селу у залеђу Задра. Једна манифестација одвијала се у затвореној просторији где су се мештани присећали ратних дана. Грујић је као уважени гост слушао говорнике и није реаговао све док један говорник није споменуо и моје име. Наиме, тај говорник је био један од заробљених мештана и говорио је о малтретирањима у книнском затвору, рекавши да је најгори од свих мучитеља био Саво Штрбац, који је навраћао у затвор и немилице батинао затворенике. На спомен мог имена у контексту мучитеља Грујићу се почела дизати коса на глави јер је био уверен да мештанин лаже, али се суздржао од јавне реакције. Када је и следећи говорник поновио исту причу, није могао да се суздржи и реаговао је тако што је устао и рекао како о Штрпцу могу причати свашта, али како им не може поверовати да је долазио у затвор и да је мучио затворенике. Због одбране једног „четника” Грујић је једва „извукао живу главу” од разјарених мештана.
Да се вратимо причи с почетка текста.
Поменути сведок који је прозвао Вучића за малтретирање заробљеника у глинском затвору зове се Коста Даниловић, и по националности је Србин, који је већ у почетку сукоба заврбован од хрватских националиста. Неспорно је утврђено да је 1991. бацио експлозивну направу на продавницу Србина Драгана Демића у Петрињи, а сумња се и да је бацао још експлозива по српским кућама и шталама. До рата је као продавац фарбе радио у робној кући у Петрињи. И дан-данас живи у својој кући у том граду у Улици Отона Кучере, у којој је отворио кафану под називом „Тексас”. Као хрватски шпијун 1991. убачен је у касарну „Васиљ Гаћеша”, где је врло брзо откривен и ухапшен. Након размене као добровољац се прикључио „зенгама”.
И без Вучићеве реакције било ми је потпуно јасно да је овај сведок измислио онај део који се односи на Вучића. Разлог за ту лаж налазим у структури његове личности која одаје типичног конвертита који би да буде „већи католик од папе”.
Саво Штрбац/Политика