Ја сам доктор, тим се дичим…
Доктор наука, термин чија етимологија потиче од латинске ријечи doctus и значи „научен“, је највише академско звање које се може стећи у образовном процесу. Изнад њега је само звање profesor emeritus које је почасног карактера и додјељује се заслужним професорима и доајенима професуре на универзитету. Ова титула, не тако давно, значила је и знање и […]
Доктор наука, термин чија етимологија потиче од латинске ријечи doctus и значи „научен“, је највише академско звање које се може стећи у образовном процесу. Изнад њега је само звање profesor emeritus које је почасног карактера и додјељује се заслужним професорима и доајенима професуре на универзитету.
Ова титула, не тако давно, значила је и знање и звање и њени носиоци уживали су значајан друштвени углед и изван научне средине. Бити доктор наука подразумијевало је дуготрајан и мучан истраживачки рад, сате и дане одрицања од бројних садржаја живота, провјеру и потврђивање најшире научне заједнице и евидентан помак у сазнању о одређеној области, теми или питању. Или, како би то рекла др Рајна Драгићевић, знаменита српска лингвисткиња, лексиколог и лексикограф : „Сумњив је квалитет рада оног доктора наука који има времена за безбројне хобије. Доктор наука мора да се одрекне многих јавних дешавања, јер научни рад обузима и окупира човека целог“.
Временом је у нашој средини, са свеукупном девалвацијом свих друштвених вриједности, девалвирало и знање и звање доктора наука. Некритички и углавном формални прелазак на болоњски систем високог школства изњедрио је праву инфлацију диплома свих академских рангова, па и доктора наука. Оно што је донедавно било изузетак и привилегија најбољих и најупорнијих заљубљеника у знање и сазнање, готово преко ноћи претворило се у прави стампедо према титули само титуле ради. Некада се о докторима наука који су до тог степена знања и звања стизали прије тридесете године живота писало као о раритетима и бисерима академске заједнице, а данас ко не докторира до тог времена скоро па да је прпустио тај воз. Као резултат те праве поплаве звања имамо некад незабиљежену појаву да, умјесто отимања за њих, доктори наука неријетко заврше на евиденцији завода за запошљавање.
Стизање пречицом на Олимп науке није могло а да се не одрази на квалитет научног садржаја и домета докторских дисертација. И сами доктори наука признају да је све мање снажних и дубоких заоравања у неистражено, разрјешења дилема и открића нових истина. Да ствар буде гора, скоро дневно се биљеже случајеви плагијата и преписивања било дјелова било читавих „научних“ радова, за науку и за једно тако високо звање понижавајуће крађе и прекрађе туђег. Окитити се по сваку цијену фамозним „др“ све чешће личи на ону непревазиђену Нушићеву драму истог наслова.
Постоје три начина да се постане доктор наука. Први, онај часни и обавезујући, звања достојан, начин је дугогодишње рударење ходницима науке, одрицања од много чега и приношења велике жртве богињи Атини. Други је претражити Интернет и већ објављене дисертације и преписати онолико колико је неопходно да рад макар личи на „докторски“. И трећи, на жалост и не тако риједак, је куповина, начин на који се често стичу дипломе свих нивоа образовања. А, када је ријеч о стању у Црној Гори, постоји начин који је својеврстна компилација сва три претходна. Тим начином, ореолом доктора наука „окитили“ су се многи који су ово звање, али не и знање, стекли на трећеразредним факултетима широм Хрватске.
Свим силама подупирући пројекат расрбљавања Црне Горе и њеног „превођења преко Дрине“, хрватске научне институције су широм отвориле врата полуквалификиваним дилетантима из Црне Горе и капом и шаком их наградили дипломама доктора наука, ништа вреднијим од папира на којима су написане. На примједбу да у Хрватску по титулу доктора наука углавном стижу кандидати крајње просјечног квалитета или ниже, познати хрватски лингвиста проусташке провинијенције, др Далибор Брозовић, је рекао: „Све је то тачно. У питању су дилетанти, али су нам потребни као експозитура у Црној Гори јер треба да раде на доказивању различитости црногорског идентитета у односу на српски и приближавању Црне Горе Хрватској, па су им потребна научна звања како би њихове тезе добиле привид научног истраживања и како би њихова ријеч имала одјека у црногорској јавности“!
Посматрана из угла Брозовићеве изјаве, чињеница да је са факултета у Осијеку, са докторском титулом оног Чиргића, право у Устав Црне Горе, са статусом званичности, стигла она језичка скаламерија са два фамозна слова приде, изгледа само као дио велике слагалице поништења и унижења Црне Горе. Јер, да је операцију силовања и преименовања српског језика макар обавио језикословац (или тим) школован и образован у Црној Гори па ни по јада.
Овако, уз нескривену „асистенцију“ из Загреба, добили смо недоношче којим, лише Ранка Кривокапића и још шачице екстремиста, више не говоре ни аутори. Све у свему, титула доктора наука и звање декана некаквог факултеа на Цетињу, никаква су подлога научном утемељењу овог експеримента и срамотни чин унижавања науке у сврху дневне политике. Или, по оној „какав светац, такав му и тропар“, може се слободно рећи – какав научник, таква му и наука.
И на крају, колико год било велико, уважено и дивљења вриједно, оно „др“ кад се стави испред имена које га није достојно и само блиједи и губи на угледу, бацајући сјенку чак и на оне титуле и титуларе иза чијег звања заиста стоји и знање. А они доктори наука који су то само по звању, или како их назва др Драгићевић, „инстант доктори“, често заборављају да стицање тога звања не значи и крај образовања већ само ново оруђе у ископавању ријетких дијаманата науке за које су потребне тоне и тоне ископане земље и јаловине. Њихове „дипломе“ и оно звучно „др“ којим се шепуре около, слободно могу, како би то рекао наш (просјечно образовани) народ, да „окаче мачку о реп“!
Емило Лабудовић/ИН4С