Писмо са Косова или седам векова Грачанице
Недавно је у Грачаници обележено 700 година истоименог манастира и седам векова од упокојења Светог краља Милутина. Јесмо ли као земља достојно обележили ове јубилеје? Архијерејском литургијом у манастиру Грачаница 12. новембра обележени су: ктиторска слава Свети краљ Милутин, 700 година поменутог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина. Литургију су служиле владике рашко-призренски […]
Писмо са Косова или седам векова Грачанице
Недавно је у Грачаници обележено 700 година истоименог манастира и седам векова од упокојења Светог краља Милутина. Јесмо ли као земља достојно обележили ове јубилеје?
Архијерејском литургијом у манастиру Грачаница 12. новембра обележени су: ктиторска слава Свети краљ Милутин, 700 година поменутог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина. Литургију су служиле владике рашко-призренски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило и викарни епископ топлички Јеротеј. Појање призренских богослова, свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске чинили су поменути празник посебно свечаним.
Владика Теодосије окупљенима је рекао да је празник Светог краља Милутина требало обележити много свечаније и у још већем броју, али да прилике у којима живимо то нису дозволиле. (У једном од ранијих текстова коментарисала сам зашто овако велике јубилеје обележавамо успут, као да нешто од некога кријемо или, не дај Боже, да смо нешто некоме украли, замерајући свима који су ту одлуку донели и сакрили се иза пандемије коронавируса или чега већ. Сада се тиме – под претпоставком да знају шта раде – нећу бавити.)
Беседа епископа Јеротеја
Било како било, имали смо литургију коју су служила четворица владика и тај горак укус због необележавања ниједне годишњице на Косову и Метохији како би требало мало је ублажен – али само мало. Чули смо две беседе. Прва је била о Светом краљу Милутину и беседио је викарни епископ прокупачки Јеротеј:
„У животу сваког хришћанина постоји један циљ – то је спасење душе његове. Сви ми тежимо ка том циљу и тај циљ остварујемо у Светој цркви кроз васкрслог Богочовека, Господа нашега Исуса Христа, и кроз свете тајне које се дешавају у њој. Међутим, путеви доласка до тог спасења су различити. Неки се као монаси, који су ослобођени од брига овога света, моле за спасење свих и на тај начин се спасавају. Други кроз брачну заједницу не само да одговарају и брину за своју душу већ и за душу свог супружника и своје деце. Трећи, опет, добијају такве положаје и такве части у овоме животу, али и одговорности, да брину о мноштву људи. Такав је био и Свети краљ Милутин.
Он је имао много одговорности и много задатака који су му били поверени од Господа Бога. Први је био да државу коју је добио од својих великих предака, првенствено од нашег праоца Светог Стефана Немање, у монаштву преподобног Симеона Мироточивог, сачува и ако може унапреди. Он је све то урадио у свом животу иако није био прворођени син. Он је промислом Божијим добио од свог старијег брата Драгутина да влада Србијом. Када је добио власт он се зарекао Богу да ће за сваку годину којом буде владао да сазида по једну задужбину. Тако да је већ на почетку показао какав ће његов однос бити према тој светој српској земљи коју је добио од предака, али и према том народу који му је био поверен. Он је био велики владар, војсковођа и политичар који не само да је сачувао него је и унапредио и обезбедио да народ живи у благостању.
Други велики задатак који му је био поверен од Бога је да штити православну веру. У средњем веку није била као данас секуларна држава него су свуда по Европи биле хришћанске државе, и у таквој држави сам владар је био хришћанин и имао је задатак, и од Бога и од Свете цркве, да брани своју веру. И овај задатак је Свети краљ Милутин испунио, јер је сачувао веру своју од Римокатоличке уније која је била покушана да се наметне српском народу. Још већа ствар коју је учинио била је та што је везао Србију за Византију, за Исток. На тај начин наставио је политику која је настала још од Светог Стефана Немање и његових синова Светог Саве и Светог Стефана Првовенчаног.
Није му било лако када је то радио, јер је против себе имао готово све да му буду противници. И његовог рођеног брата који је био ожењен угарском принцезом, племство, па и мајку своју, Свету Јелену Анжујску, која није благонаклоно гледала на то његово везивање за Византију, јер је то био период када је Србија била јака и када је он многе покрајине у Византији освојио од тадашњег византијског цара Андроника Другог. У том његовом сукобу са свима једино је ту његову визију подржала Црква. Он је успео ту битку да добије, и Србија се од тада дефинитивно везала за Исток.
Трећи велики задатак који је добио Свети краљ Милутин – и који сви имамо – је да буде православни хришћанин и да свој живот проведе у врлинама. Он је то за живота практиковао, без обзира што је био владар и имао небројано блага и богатства. Он није то користио да би уживао него је зидао палате на небесима и подигао је предивних 40 задужбина. У многим од тих задужбина које су, хвала Богу, остале до данас помиње се већ 700 година његово име. Бити ктитор је велика част и његово име ће се помињати док год је ових светиња на земљи. Једна од тих светиња је и манастир Грачаница, бисер међу њиховим задужбинама.
Свети краљ Милутин је испунио све задатке и благодат Божија је ушла не само у његову душу него и у његово тело, и ми данас имамо његове свете мошти које пројављују чудеса и кроз њих Свети краљ Милутим помаже свима болнима и невољнима. Колико је он био велик човек и светитељ показује и то да је веома брзо после његове смрти био канонизован. Његове свете мошти, нажалост, нису овде међу нама. Оне су у Софији у цркви Свете Недеље. Иако је ратовао против Бугара у своје време, доживео је да га данас тај исти народ слави као светитеља управо због његових светих моштију.
Порука коју нам шаље наш Свети краљ Милутин је та да свако од нас у своме звању којима нас је призвао Господ – да ли је неко обичан радник, монах, професор, инжењер, политичар, властодржац – треба да се трудимо да следимо Христов пут, да практикујемо врлине и да радимо на спасењу своје душе. Да је то све могуће показује нам пример Светог краља Милутина којем није све то сметало не само да се спасе него да постане свети и да чује – а надам се у будућности, када други пут дође Исус Христ, и ми да чујемо – тај његов јеванђеоски глас који каже: Уђите у радост господара свога“, рекао је викарни епископ Јеротеј окупљенима у манастиру Грачаница.
Обележавање јубилеја
У својој беседи верницима владика Теодосије поручио је да треба да будемо поносни на Светог краља Милутина.
„Благодарност Богу на данашњем дану када смо се сабрали у овој светој обитељи да прославимо 700 година постојања овог манастира. Благодарност Богу за светитеља који је дарован роду нашем, Светог краља Милутина, где, такође, обележавамо 700 година од његовог упокојења. Захвалност и патријарху нашем Порфирију који је данас присутан преко свог викарног епископа Јеротеја. Без обзира што смо данас у мањем броју окупљени, сви смо из срца вапили молитвом благодарења и молитвом Господу да сачува овај народ, да сачува свето Косово и Метохију, да сачува светиње. Света Грачаница сија својом лепотом споља као најлепша грађевина и задужбина Светог краља Милутина, али она зрачи и духовном лепотом. Мати игуманија Теодора, заједно са сестрама, улаже велики напор да ова светиња живи и сви поклоници могу овде да дођу и да душу своју ожеднелу напију благодаћу Божијом.
Поред Свете Грачанице, данас славе и манастир Бањска, Богородица Љевишка у Призрену и још много светиња, како код нас тако и у другим земљама. Поносни смо на Светог краља Милутина и на све светиње које нам је оставио. Захваљујући нашим верницима који живе на простору Косова и Метохије ова светиња живи, и тако ће бити“, беседио је владика Теодосије.
Ученици и наставно особље ОШ „Краљ Милутин“ из Грачанице прославили су празник Светог краља Милутина – Дан школе – литургијски, и за ту прилику у порти извели скроман културно-уметнички програм. Литургији је, испред државе Србије, присуствовао официр за везу Београда и Приштине Дејан Павићевић. Уз изложбу слика и скулптура „Преко пепела“ Предрага Драговића, која је одржана пре месец дана у Галерији овдашњег Дома културе, то је било све за поменуте јубилеје а да је организовано у Грачаници.
Пренела сам само како је било за празник Светог краља Милутина и питаћу вас, драги читаоци, да ли сте видели на телевизијама са националном фреквенцијом прилог о обележавању поменутих годишњица из Грачанице? Да ли сте у водећим српским писаним медијима прочитали текст од барем пола шлајфне о томе? Крајем октобра су сви горепрозвани нашироко пренели како су Бугари у Софији низом манифестација обележили 700 година од упокојења краља Милутина.
Да ли је од нас – народа, државе, Цркве – ове просте 2021. године посвећено доста или мало пажње Светом краљу Милутину, манастиру Грачаница, процените сами. Посебно после читања беседе викарног епископа Јеротеја. Ја због ње и написах овај текст.
Јања Гаћеша/Нови Стандард