Недавно је Европски суд за људска права (ЕСЉП) једногласно пресудио да је у предмету „Баљак против Хрватске” дошло до кршења одредбе о праву на поштено суђење из Европске конвенције о људским правима. Пошто је „Веритас” од почетка инволвиран у овај предмет тако што смо посредовали између породица жртава, домаћих и међународних судова и адвоката који су заступали оштећене, осећам потребу да сувопарне правничке термине преведем на „народски језик”.
Ево о чему се ради:
Дана 5. августа 1995, други дан хрватске агресије на Северну Далмацију која је била у саставу РСК, припадници хрватске војске у месту Оћестово, у близини Книна, заробили су више српских војника и цивила и затворили их у један подрум, одакле су сутрадан извели пет младића, од када им се губио траг. Тела тих пет младића ексхумирана су 2001. године са Книнског гробља, а пронађена су у селу Стара Стража, удаљеном од Оћестава неколико километара, где су и усмрћени. Наиме, послије ексхумације, прегледом су на њиховим лешевима пронађени трагови повреда од ватреног оружја. Ове чињенице утврдио је Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у предмету „Готовина и др.” на основу исказа сведока: Марије Вечерине, Здравка Бунчића и Душана Торбице, који су и сами као цивили били заточени са побијеним младићима.
„Расправно веће надаље констатује да је око девет сати 6. августа 1995. више особа које се наводе као хрватски војници извело пет младих мушкараца, конкретно, Стеву Вечерину, Милу Гњатовића, Стевана Баљка, Ђуру Мачка и Момчила Тишму, из подрума. Од тих пет младих мушкараца, четири су носила неку врсту војне одеће”, наводи се и тачки 431. првостепене пресуде МКСЈ у предмету „Готовина и др”.
Међу одведеним младићима био је и Маријин син Стево Вечерина, а у подруму су јој биле и две кћери. Марија је у децембру 1995. по доласку у Србију навратила у „Веритасове” просторије у Београду и том приликом изјавила:
„Увече, 5. 8.1995. године, око 21 сат кретала сам се у возилу ’лада’ из правца Жегара у правцу Книна. У возилу су биле две моје ћерке, Мира и Бранка, син Стево, Вечерина Сава, њена ћерка Драгана, Стеван Баљак и Миле Гњатовић. У једном моменту када смо дошли у Оћестово, чула се пуцњава, пукла су стакла, ауто су окружиле усташе. Одвели су нас у једну конобу. У коноби је било око 17 људи. Међу њима су била два војника. Њих су заробили тог дана. Мој син рањен је то вече у ногу испод колена. Ујутро око девет сати улази у конобу неколико усташа и тражи да наши војници изађу, јер је по њих дошла војна полиција. Из конобе излазе она двојица што смо их затекли, мој син Стево, Баљак Стево и Миле Гњатовић. Изашла сам за њима да видим где их воде, али су ме усташе вратиле у конобу. Накратко иза овог чула се галама а затим пуцњава. Усташе су пуцале у ауто који је наишао из правца Кистања. Моју ћерку Бранку и ћерку Саве Вечерине Драгану усташе зову да помогну двема женама које су биле рањене у оном ауту. У том ауту била су и три мушкарца. Један од њих је убијен, а друга два су доведена у конобу. Око 10.30 сати на фрези смо кренули у правцу Книна.” Марија је исту причу поновила и пред МКСЈ, који јој је поклонио пуну веру. „Претресно веће сматра да су особе које су мушкарце одвеле из подрума биле исте оне које су 5. августа 1995. зауставиле четири од пет мушкараца и пет мушкараца држале у кући у Оћестову или у близини Оћестова, или су с тим особама тесно сарађивале”, наводи се у тачки 433. поменуте пресуде хрватским генералима, а у тачки 1736. у поглављу убиства, суд закључује: „Расправно веће стога констатује да сви горе наведени инциденти (међу којима је и овој у Оћестову, прим. аутора) представљају убиство као злочин против човечности као и кршења закона и обичаја ратовања.” Иако је жалбено веће МКСЈ ослободило хрватске генерале, закључке претресног већа о догађају у Оћестову није довело у сумњу, што се види и по томе што је и Међународни суд правде у предмету по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, као неспорно утврђену чињеницу о злочину у Оћестову у своју пресуду преузео закључке из првостепене пресуде МКСЈ.
И поред свега тога хрватски судови су у случају „Баљак против Хрватске”, који је једини до сада из догађаја у Оћестову решаван пред ЕСЉП, одбили захтев за накнаду штете мајке Драгиње, оца Милана, сестре Душанке и бабе Стане убијеног Стевана Баљка уз образложење да нису успели доказати да су га убили припадници хрватске војске. А ко изгуби спор мора да противној страни накнади и парничне трошкове, који су у овом случају износили око десетак хиљада евра. Овакав став хрватски судови су заузели и у предметима осталих породица убијених српских војника у Оћестову али и у свим другим сличним предметима, без обзира на то да ли се ради о убијеним војницима или цивилима. Пресуде са оваквим ставом пре овог случаја пролазиле су прву контролу судије појединца пред ЕСЉП, која је била и коначна. Овом пресудом је ЕСЉП утврдио да је закључак до којег су дошли хрватски судови приликом одбацивања захтева рођака убијеног Стевана Баљка био неразуман.
„Није било кривичног истраживања о нестанку и убиству рођака подносиоца захтева, нити било какве кривичне санкције. Кривња за то није могла бити на подносиоцима захтева. Било је неоспорно да је С. Б. нестао док је био под контролом хрватских војника, и да није било вести о њему све док његово тело није пронађено у масовној гробници с раном од ватреног оружја на подручју главе, заједно с телима осталих мушкараца заточених у исто време кад и он. У складу са судском праксом, у тим околностима постојала је чврста претпоставка узрочности између нестанка и убиства С. Б.. Терет доказивања да га хрватски војници нису противправно убили почивао је на власти. Домаћи су судови наметнули недостижни стандард доказивања подносиоцима захтева, што је било посебно неприхватљиво с обзиром на озбиљност дела о којем се ради”, закључује се у пресуди ЕСЉП-а. Утврдивши да је дошло до повреде права на приступ суду противно члану 6. ставу 1. Конвенције, ЕСЉП је подносиоцима захтева (рођацима убијеног С. Б.) досудио 3.000 евра за нематеријалну штету и 3.350 евра за трошкове поступка, док је приговор подносиоца у односу на прекомерне трошкове парничног поступка оценио преурањеним с обзиром на могућност понављања тог поступка пред домаћим судовима поводом ове пресуде ЕСЉП-а.
Значај ове пресуде ЕСЉП-а, уколико постане правоснажна, а уверен сам да хоће, увелико превазилази овај појединачни предмет, јер ће се, по систему преседана, примењивати и на друге случајеве који су (или ће бити) запримљени пред тим судом а и пред националним судовима чланицама Савета Европе, који ставове тога суда морају у пракси и да примењују.
Саво Штрбац/Политика