Нису у праву они који проституцију сматрају најстаријом људском професијом. Међу древним људима информација је била на већој цени него проституција, само што су у освиту човечанства, за разлику од проституције која је остала иста, информационе технологије биле другачије. На пример, прошле године су на зидовима Спасо-Преображењског храма у Переславу-Залеском научници открили саопштење из 1174. године о убиству оснивача Московске државе, кнеза Андреја Богољубског. Информација је допуњена списком његових убица и њиховим проклињањем. Списак је био изгравиран поред уласка у храм. Сви који су долазили на службу могли су се са тим упознати и придружити се проклињању. Касније је, ради интереса ко зна каквих сила, тај списак био префарбан и поново је откривен тек после 841 године од почињеног убиства. До нашег времена руска историја није располагала пуним списком злочинаца. Добро, и шта с тим? – вероватно ћете упитати. – Шта се променило за те злочинце који су отишли на други свет пре осам и по векова? Не могу дати тачан одговор на то питање, но, ипак мислим да проклетство на њихову адресу које ће поново почети да изговарају они који долазе у храм, има неког значаја. Можда чак и за оне који данас живе. Ово што се ради данас у Србији око патриотских снага, подсећа на историју са списком из Переслав-Залеска. Патриоте покушавају да упозоре на она дела која се сматрају злочиначким, али се информације о томе пажљиво “префарбавају”. Са једне стране то је јасно – Србија полаже завршни испит пред приступање у Европску Унију, где се информациони токови (како је то и уобичајено у олигархијским друштвима) филтрирају кроз чврсто стиснуту песницу силника овога света. У овом случају проституција и новинарство се ни по чему не разликују једна од друге: ако не будеш испуњавао захтеве клијента – умрећеш од глади. То је јасна ствар и она узбуђује мало кога у Србији, у крајњем случају, бар док траје завера ћутања која је организована око релативно мале патриотске опозиције. Иако постоји мишљење да је подржава значајан проценат Срба. Упркос свему, Србија представља посебан случај. Веома много људи у тој земљи сећа се Џејмија Шеја – диригента информативне кампање НАТО пакта у време рата против СРЈ 1999. године. Тада је над земљом висио глуви информативни поклопац и једини вентил налазио се у рукама тог Џејмија. У резултату тога, свет није сазнао истину о бомбардовању али је зато сазнао много неистина о Србима. Њихова демонизација је била толико ефикасна да се њени трагови све до данас могу видети у Европи. Могу да замислим како су се осећали Срби који су се тада нашли у таквој ситуацији. Западно друштво је спокојно, без икаквог размишљања о плаћањима у будућности, унизило читав један народ и практично га оборило на колена. То је управо оно друштво у које данас Србе увлачи њихова политичка елита. Зато треба схватити да информативна блокада српских патриота представља само прелудиј за повратак оног поклопца којим је недавно управљао Џејми Шеј. Срби поново морају да клекну на колена, али сада већ зарад интереса сопствене елите. Можда због тога већ данас треба српску информативну политику назвати његовим именом? Јер онима који је спроводе, уопште није страшно шта ће о њима причати када прође 841 године од приступања Србије Европској Унији.
