Већ седамнаест година, ево, увек кад дође тај 24. март, вратим се у сећање и трагам за смислом српског бола. Вековног. Не зато што желим, већ зато што морам. Зову ме поруке свих наших страдања прошлих и знакови страдања будућих. Тамо су, у сећању и памћењу нашем, као тајне које чекају да буду откривене. Не као тајне земаљске историје коју увек пишу дужи бајонети, већ као тајне Провиђења и смисла постојања једног народа. Тако храброг у рату, а толико наивног у миру. Тако спремног на жртву за друге, а толико себичног према самом себи. Народа српског. Да није тако, зар би непријатељи наши, а пријатељи Вучићеви, трошили толико много пара и времена да нас одсеку од прошлости, да нам убију сећање?! Зар би постојала безумна мантра „Први пут у историји“ и безброј њених варијација?? Зар би данас (24.03.2016) када би, да је нису разнеле бомбе НАТО-злотвора, Милица Ракић, пунила 20. година, дан на једној националној телевизији отпочео раскалашним весељем у коме некаква полупијана девојка, наводно славећи свој рођендан, тетура међу чопором, разголићених, „Парова“, који уз песму и игру причају о сексу и спавању утроје? Зар био они, ђавољи род у племену божјем, били приказивани као узор живота на дан када треба да палимо свеће и оплакујемо своје мртве? Да, се подсетимо на неправду и бол који нам дариваше, на крв и земљу коју нам отеше непријатељи наши, а пријатељи Вучићеви? И њихов црни „Милосрдни анђео“, анђео са западног прозора. Али, све им је џаба. Увек ће бити нас који ћемо се враћати у своја сећања на те дане, на потмуле бомбе и прве јауке, да тамо нешто нађемо. Неки делић спознаје, неки одговор или питање које има снагу одговора. О Себи. О Њима. О узроцима и последицима. Јер, Садашњост може имати смисла само ако спаја Прошлост и Будућност, никако другачије. Народ који бежи од своје прошлости никада не може наћи своју будућност. И зато, увек када дође овај дан, вратим се тамо, у сећања која ме зову и чекају. Помилујем прво малу Милицу, симбол судбине Србије у Новом светском поретку, а затим кренем да трагам даље. Тражим питања и одговоре, дилеме и спознаје, смисао у бесмислу. Већ седамнаест година, ево… И сретнем тамо људе, неке мртве а Живе, и неке друге, живе а Мртве, како пролазе поред Његоша, који им, онако крупан и дичан, говори „Свак је рођен да једном умре. Част и брука живе довјека?“ А хероји Кошара подигну главе и махну му весело, док тужни Ђинђић само прође и у земљу гледа. Или спознам, рецимо, да Нас нису бомбардовали, већ сатирали. Јер, ако су имали неки други циљ, а не сатирање наше, зашто су нам земљу засејали уранијумом, од кога ћемо умирати још стотинама година? Зашто су нам тровали воду и у акомулациона језера бацали своје „паметне“ бомбе чак и онда када није било војних циљева у близини? Па се, онда, сретнем се са дилемом да ли би ти сатрапи уопште кренули на нас да су знали да ће их сачекати такав отпор, да ће уместо пар дана (како су најавили) цивиле морати да гађају 78? Да Србија неће капитулирати, већ да ће са сатанизованим Милошевићем морати преговарати о миру? И да ће, када окрену главу од Срба и Косова, у Русији уместо погубљеног Јељцина угледати намрштеног Владимир Владимировича Путина, свесног своје мисије и спремног за њу? И да ли је Путиново рађање као Вође заправо рука Провиђења и виши смисао тог „Милосрдног анђела“ који нас је миловао смрћу? И за НАТО као агресора и за Нас као жртве. А седамнаест година, ево, питам се и да ли су они политичари који су нам тада причали да нам без Косова нема постојања, а сада владају узвикујући да нам без Европе нема живота, да нам је Русија далеко а Немачка близу, уствари само ратни профитери и ништа више?! Јер, чињеница је да су они, данас, богатији, а ми сиромашнији него што смо били! Они су сада силнији, а ми немоћнији! Они су „елита“ а ми „улица“…! И још безброј питања и одговора сретнем у тој својој шетњи кроз сећања која почињу првим „томахавком“ који је засветлео изнад Голеша и затресао Приштину својим смртоносним, радиоактивним, товаром. А када кренем назад, у стварност несретне, окупиране Вучиће Србије, у којој нас све јаче око врата стежу крваве руке и идеје његовог пријатеља и „саветника“ Тонија Блера, увек ме сачекају вечни Његош и мала Милица, која би данас славила 20 година. Милицу пољубим у косу и пустим сузу, као и сада, а Његошу се окренем, онако дичном да чујем како ми каже: „Само је Господ Бог већи од руског Цара!“ Већ седамнаест година, ево …
