Ендрју Корбико Савршен пример културолошког марскизма постоји код већине елита ЕУ, посебно код немачких, повезаних са Ангелом Меркел. Културолошки марксиста може се препознати и по непосредним реакцијама да попљује сваког Културолошки марксизам је прво и пре свега неологизам од кога највише беже управо они који га представљају и који га никад не користе да би себе описали. Културолошки марксисти верују да културолошки/цивилизацијски фактори нису важни за разумевање било које врсте друштвених, политичких или међународних односа. Да би достигли крајњи циљ своје идеологије, засноване на културолошком слепилу, они: 1. Да би спровели своје радикалне реформе, подржавају разводњавање и укидање већине култура преко матрице политичке коректности и доминације мањинских/имигрантских култура, обично замазујући очи оптужбама за “расизам”, “фашизам” и “белу надмоћ”; 2. Онда “ублажавају” ситуацију, а преосталу културолошку “масу” чине аморфном и безидејном. Она губи све претходне одлике културног идентитета и преобликује се у потпуно нови облик постојања. Први део се одиграва широм ЕУ и у деловима САД, а други се може одигравати на свим местима поред камбоџанских поља смрти из времена Пола Пота, која је на пола зауставила интервенција у Вијетнаму. Поред тога, културолошки марксизам се цинично користи као тактика завади па владај када се намерно задржава на првом нивоу деловања и истовремено своју почетну оперативну/идеолошку сврху претвара у посебан механизам моћи. Само име потиче од чињенице да су многи аутсајдери погрешно разумели да се сви марксисти залажу за укидање било какве економске разлике међу људима и да инсистирају на “уравниловци” у сваком смислу. Касније је овај појам употребљен у подручју културе да опише шта се догађа са самопрокламованим (али не нужно идеолошки исправним и добронамерним) “марксистичким” и левичарским покушајима да економске принципе пренесу у сферу културе. Савршен пример културолошког марскизма постоји код већине елита ЕУ, посебно код немачких, повезаних са Ангелом Меркел. Културолошки марксиста може се препознати по већ поменутим особинама, а и по непосредним реакцијама да попљује сваког, и то не зато што доводи у питање његова уверења, већ зато што га зове културолошким марксистом – и то је све израз “расизма”, “фашизма” и “беле надмоћи”. Ово радикално крило левичарског покрета није имало посебан утицај на ток догађаја, све до напредних техннологија као што је интернет и доласка постмодернизма у западно друштво. Савремене технологије и постмодернизам су њихове идеале учинили прихватљивијим, те им се становништво све мање супротставља. Данас се културолошки марксизам појављује из сенке и шири до невероватних размера, а циљ му је борба против исто тако растуће фашистичке деснице. Ова два ултрарадикална идеолошка крила се припремају за свеопшту борбу широм европског борбеног тла. * Катехон Ендрју Корбико, амерички аналитичар извор:http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:601604-%D0%95%D0%BD%D0%B4%D1%80%D1%98%D1%83-%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%90%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC
