Одлуком Лондонске конференције из 1913. године, када су већину од 20 000 становника Скадра чинили Срби, Скадар припао новоствореној независној Албанији. За ослобођење Скадра од Турака 1912 – 1913 године погинуло 8.000 Срба. Измислили своју верзију песме “ Зидање Скадра“ *** Зоран Влашковић на средњовековном српском граду, Скадру на Бојани, у Албанији: Кроје српску историју и бришу српске трагове! На југоисточној обали Скадарског језера, на 53 метара надморске висине, налази се Скадар, један од најстаријих градова на Балкану, који данас има око 90 000 становника. На реци Бојани која отиче из језера, Скадар је основан још у четвртом веку пре нове ере и био је увек важан трговачки, економски и културни центар, без обзира коме је припадао. Топоними, историјска документа и записи сведоче да је Скадар у својој дугој историји био вековима српски, све до Лондонске конференције 1913. године када је припао новоствореној независној Албанији, иако је тада за ослобођење Скадра од Турака погинуло 8.000 српских војника. Тада је у Скадру и околини било 20.000 Срба! Скадар је одузет Србији како не би имала излаз на море. Скадар је и стара српска престоница властелинске породице Мрњавчевића, који су овде владали више деценија пре Маричке битке 1371 и Косовског боја 1389. године. Аутохтони Срби из Скадра и околине данас су најживљи сведоци о историјском српском Скадру. О српском Скадру најутемељенији и најузвишенији сведок је тара тврђава изнад града кога су зидала три Мрњавчевића Вукашин, Угљеша и Гојко, као и мноштво порушених српских цркава у граду и околини. Шездесетих година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра, јер су били материјална сведочанства о дугом периоду током којег је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу, на улазу у моћну тврђаву која стоји на врху 130 метара високе стене. Оно што је за научнике само светлуцави бели калцит који се слива кроз сиве камене блокове, за скадарске Србе и потоње становнике града вековима су капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле – прича историју српске тврђаве, на чијем улазу је окачена албанска застава, Павло Јакоја Брајовић дугогодишњи председник Српско-црногорског удружења „Морача Розафа“ у Скадру. Данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби којих је данас око 2 500. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено чак и да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница. А Енвер Хоџа је 1967. године забранио о сваки вид верских активности! Из дуге историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце. Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су Aлбанци чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка – говори Павло Брајовић о најновијој „историји“ Скадра коју пласирају и пишу Албанци. Име града Скадар у верзијама Scutari и Skutari, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао Цар Константин Велики. Српски назив Скадар потиче из истог извора. Освајањем Скадра Турци су порушили Мрњавчевића задужбину, Цркву Светог Стефана заштитника Немањића, и у средишту старе тврђаве дозидали минарет и претворили је у џамију. Брајовић сведочи да су шездестих година 20. Века, у такозваној „културној револуцији“, уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм. Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Цркву је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“. У албанској кривотвореној историји, која је данас широко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се негирала српска капелица где је узидана млада Гојковица, и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа. У летопису Попа Дукљанина забележено је на основу археолошких налаза, да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха. У Венецијанском архиву чувају се писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном – каже Брајовић. Данас је стари град Скадар претворен у туристичку дестинацију. Посетиоци улазе на тврђаву плаћајући два евра. Увек има посетилаца. Срби су међу најбројнијима. На тврђави је добро очуван улаз којим из средишта тврђаве води до града у њеном подножју, ту је и затвор, зид срама где су се разапињали осуђеници… https://facebookreporter.org/2016/06/12/%D0%B0%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%88/
