Милорад Вукашиновић, публициста и новинар У ери глобализације догодио се тежак историјски и идеолошки парадокс, а то је процес одумирања државе, својевремено промовисан као врхунски марксистички идеал У ери глобализације догодио се тежак историјски и идеолошки парадокс, а то је процес одумирања државе, својевремено промовисан као врхунски марксистички идеал. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су веровали да ће се одумирање државе догодити на одређеном степену развоја производних снага, у процесима глобализације забележен је сасвим супротан тренд „добровољног“ повлачења државе из оних сфера над којима је ова, колико до јуче, имала ексклузиван монопол. Реч је пре свега о бекству државе из области привреде, социјалне и здравствене политике, али и из посебно осетљиве војнообавештајне сфере. Сетимо се само улоге војне корпорације МПРИ у осмишљавању злочиначке операције „Олуја“ у Хрватској 1995. године. Занимљиво је да је цео подухват осмишљен још седамдесетих година 20. века у круговима организација које делују иза светских кулиса. Један од најистакнутијих представника организације „Римски клуб“ Аурелио Пеци отворено је промовисао став о „погубности држава – нација по напредак човечанства“, и предвиђао да ће у будућности настати расуло уколико светом не буде управљала светска влада. Сличне ставове заступале су и друге мондијалистичке организације попут Трилатералне комисије или Билдерберга. Веома симптоматично је да се од тада у политичку терминологију уводе појмови као што су „глобално планирање“, „управљање кризама“ или „глобална међузависност“, што је и на једном дубљем семантичком нивоу требало да укаже на процес „десуверенизације светског поретка“ и долазак нове ере у међународним односима. Стратези „новог поретка“ од почетка су били свесни да је питање легитимитета најспорнији део овако осмишљене концепције. Због тога се приступило изградњи једне прилагодљиве „транснационалне структуре“ састављене од представника корпорација, лобистичких група и невладиних организација, које су успоставиле суптилне односе са владама националних држава, вешто користећи њихове ресурсе за реализацију својих интереса. Тако је практично створена ситуација да националне политичке елите формално доносе одлуке у име држава, а да се суштински понашају као чиновници корпорација. Од седамдесетих година прошлог века концепт „десуверенизације“ постаје и једна врста медијског производа намењеног најширим масама. Захваљујући модерним технологијама, у свест људи непрекидно се усађују разни катастрофични сценарији о будућности планете, који се крећу у широм спектру: од тврдњи да свету ускоро предстоји глобална нуклеарна или еколошка катастрофа, па до упозорења о изненадним глобалним пандемијама које ће однети милионе људских живота. Не доводећи у питање упозорења хуманистичке интелигенције, искуство показује (сетимо се светске хистерије око епидемије свињског грипа) да је реч о намери „магова глобализма“ да и на овај начин делегитимишу светски поредак заснован на концепту државе као основног субјекта међународног права, тврдњама да глобални проблеми захтевају свеобухватан глобални одговор. Није тешко закључити да се иза свега крију најприземнији интереси транснационалног капитала чија је очигледна намера да цео свет претвори у „глобалну самоуслугу“, без обавезе плаћања рачуна. Уосталом, сетимо се изјаве Мадлен Олбрајт да није праведно да Сибир по својим богатствима припада само Русији већ да треба да припада целом човечанству, или агресивне кампање Хилари Клинтон о потреби да се област Амазона изузме из суверенитета Бразила и прогласи за светско добро. www.novosti.rs/
