ОВО се не зове животом, већ тешком изолацијом. Осим тога што живимо готово невидљиво и што нас нико не обилази нити посећује, најтеже нам пада то што нас из наше српске општине, али ни други представници Срба, не спомињу, тако да, изгледа, ни за њих не постојимо. Овим речима нас Благица Ађанчић, професор биологије пред пензијом, дочекује испред породичне куће у Милошеву, некада готово чистом српском селу у општини Обилић, где сада, поред далеко бројнијих Албанаца, живи свега десетак Срба. Неколико кућа Ађанчића налази се надомак магистралног пута Приштина – Митровица. Више десетина ари равнице на којој се налази пет-шест приземних кућа чини својеврсно изоловано насеље и представља прави контраст окружењу, где су крај магистрале никле велелепне вишеспратнице у власништву Албанаца. И новосаграђена џамија, прекопута српских кућа ограђених високом, металном оградом са стране споредног пута који води унутар села, као да шаље поруку да ту нема Срба. – Ту нас је око десетак, али за викенд дођу и млади и они који су оформили породице и живе и раде преко недеље у Митровици или другим српским срединама на КиМ – наставља Благица. Показује нам зид старе куће крај које им је својевремено хуманитарна организација саградила нову. Каже да је стара кућа оштећена у бомбардовању, што лопови користе за улазак у њу и пљачку. Недавно су им, каже, по други пут украли бакарни казан за ракију, а искористивши одсутност супруга Ђорђа, иначе професора у пензији, лопови су ушли и у дневни боравак. – Пошто ми је супруг био на гробљу, они су ушли кроз прозор од купатила и украли ми торбицу с документима и новцем, као и мобилне телефоне – прича Благица, свесна да Албанци могу упасти у њихов дом кад год пожеле. Ђорђе и Благица Ађанчић , Фото Д. Зечевић И док подсећа на то да су се у Милошеву настанили после избеглиштва из Приштине јуна 1999. године, ова жена жали највише због тога што јој нико не долази. Деца, три кћерке, отишла су на студије у Београд, и тамо остала. – Супруг и ја нећемо одавде – додаје ова жена са зебњом у гласу, док њен супруг, који окопава баштицу надомак куће, каже да га само пушком могу отерати. Ни Слободан Ађанчић (47), који у суседној кући живи са супругом, двоје деце и мајком, каже да не намерава да оде. – Безбедност и слобода су нам најпотребније. Све остало бисмо некако стекли – каже Слободан. Иако није расположен за сликање, као ни његови укућани, објашњава да их Албанци и даље спорадично нападају. – Таман када помислимо да се све мало смирило, зачујемо каменице у правцу капије – прича Слободан, чија двојица синова – Богдан, ученик седмог, и Митар, другог разреда – похађају наставу у суседном Бабином Мосту. Слободан Ађанчић с мајком,Фото Д. Зечевић – Доскоро сам их возио својим колима, а однедавно имају комби превоз – прича отац дечака кога повремено ангажују у „Електропривреди“, од чије плате издржава породицу. ПРОБЛЕМ И ЛЕЧЕЊЕ – ПОРЕД свих невоља, додатни проблем нам је лечење, јер смо без амбуланте и лекара. Иако је најближе српско село Бабин Мост, такође у општини Обилић, удаљено свега неколико километара, нама старијима је проблем да одемо тамо. Зато мислим да би из тамошње амбуланте могли барем једном месечно да нас обиђу, чисто да нас питају за здравље, ако ништа друго – прича Благица Ађанчић, једина која је била спремна на разговор. Објашњава да је тешко и породицама Дутина и Клајић, у којима су болестан човек и две старице. www.novosti.rs
