Драган Милашиновић Недавно, 26. априла, у Нишу је обележена петогодишњица од оснивања Руског хуманитарног центра која у српским медијима није добила нарочити публицет. На свечаности уприличеној тим поводом Србију је представљао министар Вулин, а Русију заменик министра за ванредне ситуације Олег Баженов. Будући да је Вулин човек од недвосмисленог поверења новоизабраног српског председника Александра Вучића, била је то згодна прилика да се Вођа подсети како руски захтев из 2014. године, да особље тог центра добије дипломатски статус какав има техничко особље у амбасадама и даље стоји нерешен. Заиста, тешко је објаснити зашто руски спасилац у Србији не може добити статус који има, рецимо, шофер у немачкој амбасади, толике године. Тим пре што свакако да у Србији нема часног човека и патриоте који не би подржао такву одлуку својих власти. Она би била логична и са аспекта прокламоване „неутралности“ будући да је Вучићева скупштинска гласачка машинерија, 2015. године, припадницима НАТО снага изгласала много већа права од „дипломатских“, потпуно згазивши свој суверенитет. Али, авај! То није по вољи Бриселу, који упорно подсећа да таквом центру нема места на „европском путу“. А, онда, одједном, то питање уместо у државну ушло је у „медијску процедуру“. Ненадано, огласио се Дачић (који тек што се вратио из Брисела), поручивши нам, у изјави за Политику од 04.05.2017.(1), да ће лично покренути иницијативу код (још увек) премијера да се то питање разреши у најкраћем року. При томе је додао како „сви добро знају да центар у Нишу није ни војна ни шпијунска база, нити је глобални механизам цивилне заштите више земаља који би сметао систему ЕУ“.(2) Лепо. Сјајно. Но, кад је Дачић у питању увек треба бити обазрив. Зато ћу овде указати на једну битну, јако битну, ствар. Дачићев начин обраћања није био искључиво афирмативан, како је уобичајено у дипломатији већ је садржао и опцију негативног решења „да решимо статус центра или да га угасимо“, односно „То питање мора да се реши, овако или онако. Ја имам посебну одговорност јер смо Сергеј Шојгу и ја оформили тај центар“(3) Ово имитирање Шекспировских дилема (бити или не бити) у дневно-политичкој варијанти више личи на саморекламерство, јефтино политичко поентирање или „побуну“ на српском броду Баунти (рецимо зато што му измиче премијерска фотеља којој се нада), него на стварну жељу за решењем. Рецимо, Ненад Чанак, Вучићев сателит на председничким изборима, овако дефинисање „проблема“ једва је дочекао и испред своје фантомске ЛСВ затражио „да се центар у Нишу затвори“ и још позвао власти да разјасне „праву функцију и улогу ове мистериозне установе“(4). Наравно, може се Чанку да заборави Обреновац и све оне пожаре где је херојство руских спасилаца показано на делу, он ионако не гледа даље од осамостаљивања Војводине, али зар је Дачићу требало да му даје шлагфорт? А слутим, биће ту још полемике и полемичара тога типа! Зато, опрез са Дачићем. Могао је да своју иницијативу покрене и без ударања у медијске таламбасе. Или, бар без дилема! ____________________________ (1) www.politika.rs/scc/clanak/379844/Resiti-status-ruskog-centra-u-Nisu-ili-ga-ugasit (2) Исто (3) Исто (4) tvzonaplus.rs/da-resimo-sta-sa-rusima-u-nisu-ili-da-gasimo-centar/
