Зашто Запад чува Катнића?
Од парламентарних избора у Црној Гори прошло је готово 8 мјесеци. Симболи и полуге моћи Мила Ђукановића до данашњег дана готово нису ни додирнуте. На челу Специјалног државног тужилаштва (СДТ) и даље је Миливоје Катнић. Крајем фебруара све је било спремно за његову смјену. Међутим, из ЕУ је услиједио притисак да се заустави усвајање нових […]
Од парламентарних избора у Црној Гори прошло је готово 8 мјесеци. Симболи и полуге моћи Мила Ђукановића до данашњег дана готово нису ни додирнуте. На челу Специјалног државног тужилаштва (СДТ) и даље је Миливоје Катнић. Крајем фебруара све је било спремно за његову смјену. Међутим, из ЕУ је услиједио притисак да се заустави усвајање нових закона о тужилаштву.
Поред бриселске администрације и Венецијанске комисије, тијела чије мишљење није обавезујуће, у одбрану Миливоја Катнића најескплицитније је иступио њемачки амбасадор Роберт Вебер. Он је путем дневника Вијести поручио влади и параламентарној већини гаулајтерски поручио да: „Не могу мијењати институције, ако им се не допада њихов рад“. Све док је Миливоје Катнић на челу СДТ-а почетак борбе против криминала и корупције, црногорског националног интереса број 1 је немогућ. Катнићева контрола најважнијег тужилачког тијела криминалним структурама блиским на изборима пораженом режиму Мила Ђукановића пружа могућност са једне стране да и даље функционишу, а са друге стране оставља простор за креирање излазне стратегије за изношење сумњиног капитала, који би могао доћи под удар Закона о поријеклу имовине. Тај закон упркос обећањима премијера Здравка Кривокапића, нова влада никако да предложи парламенту на усвајање.
Намеће се питање зашто ЕУ и САД тако истрајно и одлучно бране Миливоја Катнића и спутавају Црну Гору да почне ефективну борбу са организованим криминалом и копрупцијом. Дјелимично објашњење за овакво понашање и недопустиво мијешање у унутрашња питања једне суверене државе могла би да буде услуга коју је Миливоје Катнић направио западним земљама фабрикујући аферу за тзв. државни удар. Разлоге зашто су западне земље дугују захвалност Катнићу одлично је уочио др Геогриј Енгељхарт, сарадник Инстутута за славистику Руске академије наука, који је 2018. године оцијенио је да процес заснован на Катнићевој оптужници има „малу употребну вриједност на унутрашњем плану“, али да: „Упркос томе што нико озбиљан у Црној Гори не вјерује оптужбама тужиоца Катнића и на то гледа као комедију, процес је итекако помогао да се Русија дискредитује на међународном плану, јер свјетска јавност на основу штурих агенцијских вијести није могла формирати цјеловиту слику о оптужници, која почива на контрадикторним свједочењима Синђе и Паје.“ Енгељхарт такође сматра да пристанак Црне Горе да буде „пропагандни пројектил Запада у дискредитацији Русије на међународном плану нанио више штете међусобним односима, чак и од приступања НАТО пакту“.
Колико је оцјена др Енгељхарта из 2018. године била исправна и далековида показало је вријеме. Вијест да су лидери лидери Демократског фронта, грађани Србије и Руске Федерације не случано баш 9. маја 2019. године осуђени по Катнићевој оптужници на вишегодишње робије појавила се као ударна у свим свјетским медијима, а непосредно је коментарисао и шеф британске дипломатије Џереми Хант. Вијест да је исту пресуду Апелациони суд Црне Горе 5. фебруара ове године укинуо и прогласио незаконитом није пренио нити један значајни свјетски медиј, нити коментарисао неки свјетски званичник. Штавише, када је неколико недеља касније параламентарна већина објелоданила да усвајањем нових закона о тужилаштву ствара услове за смјену Миливоја Катнића ЕУ је запријетила заустављањем процеса придруживљња Црне Горе.
Раније заслуге јесу потребан, али ипак не и довољан услов да би се зарадила асполутна заштита западних центара моћи. О томе најбоље свједоче примјери Хоснија Мубарака и Зин Ел Абидин Бен Алија, који су упркос апсолутној послушности пуштени низ воду. Да би схватили због чега Миливоје Катнић и даље може бити корисан Западу обратимо на ситуацију у Украјини након Мајданског преврата и модел понашања западних званичника.
Отприлике на годишњицу Мајданске револуције, 10. фебруара 2015. године Виктор Шокин изабран је за врховног тужиоца Украјине. Једна од најважнијих истрага коју је у старту отворио била је провјера пословања компаније Бурисма.
Њен већински власник је Николај Злочевски, бивши министар свргнутог режима Виктора Јануковича, који је своју биографију покушао је да „опере“ ангажовањем Хантера Бајдена, сина тадашњег потпредсјеника САД и данашњег предсједника Џозефа. Бајден млађи за ангажман у компанији човјека против кога су се водиле истраге за организовање прања новца и криминално удруживање у 5 земаља, укључујући и Велику Британију, примао је званичну мјесечну плату од 50.000 долара.
Према тврдњама смијењених украјинских тужилаца, истражних органа Летоније, посланика Врховне раде Украјине Андреја Деркача и Трамповог адвоката Рудолфа Ђулијанија Хантер Бајден и његов партнер Девон Арчер су из Бурсиме, преко компаније посредника Rosemont Seneca Bohai, незаконито приходовали још 14,6 милиона долара. Док је Бајден млађи примао огромну званичну плату и могуће противзаконито приходовао милионе из сумњивих трансакцијама са Злочевским, његов отац је у својству потпредсједника САД током 2014. и 2015. године Украјину посјетио чак 5 пута, а на недјељном нову разговарао је телефоном са предсједником Петром Порошенком.
У телефонском разговору са Џозефом Бајденом од 18. фебруара 2016. предсједник Украјине Петр Порошенко рекао је дословно: „Џо, ево добре вијести за вас. Јуче, тачније то се десило прекјуче, ја сам се срео са врховним тужиоцем Украјине Виктором Шокином. Без обзира што нема никаквих оптужби за корупцију и у односу на то никаквих последица, ја сам га специјално замолио да поднесе оставку. Као резултат нашег састанка, он је без обзира на подршку у парламетну мени обећао да ће дати оставку и напустити све дужности. И прије сат времена предао ми је писмену оставку.“ На ово је тадашњи потредсједник САД одговорио: „Сјајно“.
Смјену Шокина, због истраге пословања компаније у чијем менаџменту се налази Хантер Бајден, поред његовог оца ескплицитно је тражио у телефонском разговору од 3. децембра 2015. и тадашњи шеф Стејт Департмента Џон Кери, а 13. маја када је Шокинов наследник Јури Луценко и формално изабран, Џо Бајден поред честитки истако да је од „пресудне важности да Луценко ради брзо на отклањању штете коју је направио Шокин.“
Међутим и нови тужилац ЈуриЈ Луценко, који ће на тој функцији остати око 3 године, касније је свједочио о непримјереним притисцима амбасадорке САД у Кијеву Марије Јовановић. По ријечима Луценка амбасадорка Јовановић од њега је тражила да заустави истагу у случају низа лица заступника интереса САД и истовремено саботирала његов захтјев за директан контанкт украјинских и америчких правосудних органа, на тему прања око 7 милијарди долара прљавог новца украјинских олигарха који су се у земљу вратиле у форми позајмица америчког инвестиционог фонда Френклин Темплтом.
Неколико година касније, Џо Бајден је своју улогу смјени украјинских тужилаца на конференцији описао следећим ријечима: „Имао сам увјеравања од Порошенка и Јацењука (премијера) да ће предузети акцију против врховног тужиоца, али они то нису урадили. Рекао сам им, у реду нећете добити милијарду долара. Одговорили су: ‘Ви немате мандат да то спријечите, нама је то обећао предсједник’, а ја сам им рекао: ‘Ок, зовите га и питајте. Ако сам ја рекао да нећете добити милијарду долара, нећете је добити. Имате 6 сати, ако тужилац не буде смијењен нећете добити новац.’ И кучкин син је смјењен, а они су поставили некога ко је био поуздан.“
Примјењујући модел понашања западних моћника из Украјине, долазимо до другог разлога зашто западни званичници и дипломате чувају Миливоја Катнића – зато што је „поуздан“ и спреман да беспоговорно, као у „Државном удару“, извршава њихове наредбе. Катнић је такође „поуздан“ и да од руке правде чува сва лица која су важна за одржавање постојећег неолоколонијалног статуса Црне Горе према ЕУ. У апсолутним бројкама тај неоколонијани статус изгледа овако: по подацима из 2019. (последње репрезентативне године до пандемије корона вируса) црногорски извоз у ЕУ износио 160 милиона евра, а узвоз из ЕУ 1,15 милијарди. То значи да се из црногорске економије сваке годишње у ЕУ одлије 1,1 милијарди евра.
Дакле, класични колонизатори и конквистадори из прошлости запосиједали су искључиво ресурсима богате области, а по платном билансу Црне Горе и ЕУ видимо да неколонизатори из Брисела кидишу чак и на сиротињу.
Игор Дамјановић/ИН4С