Збјег
У једном од коментара на свесрпском порталу ИН4С на некоме од мојих текстова непотписани приповједач је дао убједљиво најтачнију квалификацију суштине српског политичког ентитета (теократске племенске заједнице, затим кнежевине и напокон, накратко, и краљевине Црне Горе и Брда са присаједињеном Херцеговином и старосрпским Будимљем) – Црна Гора је српски збјег. Иако оваква оцјена засигурно и […]
У једном од коментара на свесрпском порталу ИН4С на некоме од мојих текстова непотписани приповједач је дао убједљиво најтачнију квалификацију суштине српског политичког ентитета (теократске племенске заједнице, затим кнежевине и напокон, накратко, и краљевине Црне Горе и Брда са присаједињеном Херцеговином и старосрпским Будимљем) – Црна Гора је српски збјег. Иако оваква оцјена засигурно и врло душекорисно вријеђа великомонтенегринску мистификацију староштокавске „Државе“, тешко да постоји тачнији опис суштине Црне Горе и Брда:
то је његошевска драма народа:
„Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу.“
Свако коме су херцеговачке баке причале шта су у геноциду над српским народом у Другом рату, зна да није уопште мало рећи да су Црна Гора и Брда – збијег, спас, уточиште, асилион. Најбољи и јесмо били када нас је свијест о убјежишту држала на рамену Богочовјека и Богородице. Када бисмо били свјесни да смо као Срби – наш превод имена „хришћани“ – били сабрани јер смо збјежали.
У сваком забораву нашег прибјежиштења, ми смо, од тјескобе и од ширине, задавали муке Св. Петру Цетињском, дотле да свако ко се дичи црногорском прошлошћу, ма са ког идентитетског спектра, треба само да прочита његову непрекдину муку и бригу, невољу и зло са којим се Светитељ беспрестано суочава са лажном браћом и непоузданом ријечју коју савременици му не држе – и престаће га гордост славне прошлости и пруженог отпора странцу и непријатељу: ништа мањи није био ни онај светитељу и помиритељу.
Када се теократски збијег окончао свјетовном псеудо-државношћу, десило се оно што се готово увијек дешава са нашим државама. Владар и апарат доживљавају себе као циљ а „државу“ као средство, народ као средство у служби средства. Зато је сувишак „државотоврности“ у новом вијеку увијек завршавао за нас трагично. Наше „државе“ без косовске завјетности и немањићке вертикале немају смисла: оне су друга имена за династије, администрације, идентитетске пројекте засноване било на лажном универзализму (југословенство) било на династиком провинцијализму („црногорство“). Зато је само косовски завјет у перспективи збјега – смислена државотворна позиције. Ми смо и данас у Српској и Србији у збјегу а не у самодовољном размаху. Чим самоциљност преузме контролу, наше државе клизе ка аморфној бесадржајности личне владавине.
Зашто је ово важно у овом тренутку?
Док се сви питамо да ли ће се уопште моћи одржати устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, склони смо да Цетиње сагледавамо у симболичкој равни унутар које заборављамо његов прибјежишни карактер. Када је од свих српских држава посљедња пала она Херцега од Св. Саве, не одједном, не без разлога, не без покушаја суживота и конверзије, издвајао се полако српски збјег око четири турске нахије. Рађала се збјежишна слобода. Цетиње је наш збјег.
Није оно значајно као сједиште мистификоване „државе“ – јер је управо та мистификација „државе“ један од најпогубнијих трикова савремене политичке семантике црногорског антисрпског пројекта који у вишезначјности „Црне Горе“ залуђује српски народ истоименитошћу српског збјега и антисрпског псеудодржавног картела. Цетиње јесте трајни хронотоп српског народа, симболички синоним за отпор и јунаштво, на исти начин на који су то Книн или Брегалница. Оно је еманација косовске етике хришћанских Термопила, једно од наших најдражих имена у дугом списку посљедњег отпора.
Зато не можемо да се не чудимо да су они којима је стало да из интересних разлога – као чувари антисрпског картела који обиљежавају имена некадашег српског збјега – организују демонстративну показну вјежбу суочавања Срба у ND Crna Gora са разликом између симболичког и њиховог Цетиња. Како су људи бића која су врло често адаптабилне природе, они рачунају да ће демонстрација контроле над једним данас безначајним урбаним центром са јаким симболичким набојем показати њихову способност да и даље држе конце у својим рукама, чак и када је СПЦ у питању.
Шта ће се заиста десити, остаје да покажу дани пред нама. Парадоксално је да је устоличење Митрополитово на Цетињу данас убједљиво највише у интересу Црне Горе као пројекта (јер би се тиме легитимисао бар привид основног законског постулата да у њој и Срби имају нека права, макар пасивна) па и њене данашње Владе која би тиме јасно ставила до знања да јесте у стању да влада ситуацијом у земљи, поред безбједносног изазова оличеног у параполицијским структурама и поред утиска да је њено поље дјеловања ограничено потпуним спољнополитичким вазалством.
Укратко: Црна Гора би организовањем устоличења бар још за неко вријеме била у стању да сугерише Србима који у њој живе да није оно што јесте – псеудо-државна форма једног картела настала управо да поништи српски народ који у њој и даље живи. Чињеница да данас уопште причамо о томе да и Срби у њој стрепе од тога да ли ће моћи да устоличе нашег Митрополита довољно говори колико је такав карактер „црногорске државности“ очигледан и саморазумљив, а сама помисао на права српског народа и Цркве чак и данас – инцидентна појава.
Што се тиче наше Светосавске Цркве: она је надживјела вјекове, исупнила календар и светим ратницима и светим мученицима, дала и кнеза Лазара и ђакона Авакума и Богдана и Петра Зимоњића. Познато нам је и славље и страдање и док се Благи Господ не појави на хоризонту, ваља нам очекивати свега и свачега са монашко-хајдучком максимом: „све што дође, све му сам наредан“. Колико је историја варљива за људске очи, али дотакнута прстом Божијим најбоље говори да је у моменту у коме се српски збјег цетињски доминантно стиди своје косовске славе и Обилића пољане, старо сједиште светосавске зетске епископије – Михољска превлака и њен манастир Св. Архангела – доживљава своју духовну ренесансу. Господ ће нам отворити путеве, у збјег и из збјега.
Дарко Ђого/ИН4С