Ко је први црногорски школовани сликар?
Имаће томе 20 година како на дан црквеног вјенчања супруга и ја имамо ужанцу да на кратко отпутујемо. Колико на кратко? Па, не дуже од 72 сата, током ког времена се током касне јесени, нпр, може пливати у базену с термалном водом у Вишеградској бањи, коју смо открили када се појавио Бајчев роман „Хамам Балканија“. […]
Ко је први црногорски школовани сликар?
Имаће томе 20 година како на дан црквеног вјенчања супруга и ја имамо ужанцу да на кратко отпутујемо. Колико на кратко? Па, не дуже од 72 сата, током ког времена се током касне јесени, нпр, може пливати у базену с термалном водом у Вишеградској бањи, коју смо открили када се појавио Бајчев роман „Хамам Балканија“. Нисам вјеровао да ћу дочекати да пливам док напољу пада снијег. Хроничари смо Вишеграда од прије Андрићграда.
Једне године смо, тако, отпутовали до на крај полуострва Пељешца, што је најдаље докле смо заједно, не и појединачно, били на Западу. Жао ми је што нисам фотографисао путоказ ка полуоточком мјесту Метохија. Свети Сава је у 13. вијеку основао Стонску епископију, о чему се данас на Пељешцу нити жели да зна.
Ове године одлучили смо пак да одемо у Црну Гору на дан, не бисмо ли се поклонили икони Богородице Филермске, коју су црногорски комунисти отели и, умјесто да се – са остале двије светиње, честицом Часног крста и руком Светог Јована Крститеља – она сједини у Цетињском манастиру, опљачкали су је тако што су украли највећи рубин, и заточили је у тамошњем Народном музеју. Ондје су за њу дизајнирали посебну нишу, назвали је Плавом капелом, јер је просторија врло оскудном свјетлошћу обојадисана у плаво.
Богородица Филермска је недостајући драгуљ у круни реда Малтешких витезова, којима је некада припадала, па и данас долазе да јој се поклоне, не без извијесних нечасних финансијских понуда – само да је се поново домогну. Покојни митрополит Амфилохије је био иконичан у ставу: као што се мајка не може продати, тако се за паре не може ни Богородица Филермска. Ко о икони жели више, широк му је Google.
Да бисмо уопште са страхопоштовањем приступили Богородици Филермској, морали смо да у Народном музеју Црне Горе купимо улазницу за улазак у Умјетнички музеј, боме, гдје нам је кустоскиња у нека доба казала како су на зиду пред којим смо у том тренутку били – платна Пера Почека (1878-1963), првог школованог црногорског сликара.
Исти смо тај податак чули и уру прије, у Биљарди, резиденцији Петра Другог Петровића Његоша, гдје су се такође налазила платна Пера Почека.
Да кустоскиња не види, уздигао сам према супрузи лијеву обрву, на што је она спустила десну, у значењу, пусти, нека, у Црној Гори смо…
Заиста импресиониран поставком, Паја Јовановић, Ђура Јакшић, иконописачка школа Димитријевић-Рафаиловић, Богородица Филермска лично, Петар Лубарда, Мило Милуновић, Војо Станић, Перо Почек… угледао сам и једно платно Анастаса Боцарића.
А ко је он?
Анастас Боцарић је четрнаест година старији од Почека, српски сликар из Боке (Будва, 1864 – Пераст, 1944), који је студије сликарства окончао на Умјетничкој академији у Атини, те вијађао морем и копном… до Цетиња (гдје је до свађе с књазом Николом био дворски сликар), Задра, Загреба, Венеције, Београда, Истанбула, Адис Абебе, Каира, Солуна, Новог Сада… У новосадском Музеју Војводине налази се његово најпознатије уље на платну, 315 х 180 cm, „Велика народна скупштина у Новом Саду, 1918“, из 1922.
За разлику од Анастаса Боцарића, који је у поставци Умјетничког музеја цетињског Народног музеја заступљен с једним платном, платно Шпира Ђурановића „Портрет Марка Стефановића“ није ни толико, већ се налази у депоу. Ко је сад па он, Шпиро Ђурановић?
Шпиро Ђурановић је срспки сликар из Боке (Каменари, 1864 – Каменари, 1910), који је студије сликарства окончао на Ликовној академији у Кијеву, да ли прије једнако старог Боцарића, немогуће је утврдити, али свакако прије Почека, о коме се на Цетињу у институцијама културе прича ex cathedra као о првом црногорском школованом сликару.
Шпиро Ђурановић, заступљен с двама платнима у посједу Народног музеја у Београду и са трима платнима у посједу Галерије САНУ, до ове је године био, ако не заборављен, а онда с патином преко сјећања, све док у фотомонографији „Бокешке душе“ његова праунука Милица Стојкић Ђурановић није освјежила памћење на прађеда, чија је поморачка породица дуго одржавала трговачке везе са Одесом, докле су добацили тргујући чувеним црвеним каменом из локалних Ђурића.
По повратку из Црне Горе, позвао сам руководитељку цетињског Умјетничког музеја, изложио јој проблем, и добио обећање да ће „кустосима да скрене пажњу“ у вези с формулацијом ко је најстарији црногорски школовани сликар, при чему је остало простора да се истражи, ко је, у историјском фото-финишу, то први постао: Бокељ Боцарић или Бокељ Ђурановић?
Колонијална свијест и Бокељско питање
Бокељи за сада не потражују ни политичку ни културну аутономију Боке Которске, дефинитивно најмање географије с највише историје на свијету, али што не казати: Бокељско питање као синтагма постоји па постоји.
Културну аутономију Бока има и кад је не тражи.
Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај.
Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. Ваљало би пасус прочитати још једном, па наставити.
У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и први колски пут, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и прво позориште, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја.
О чему говорим све вријеме? О томе да је официјелна Црна Гора, рецимо, 2013. године прославила 100 година ваздухопловства – тренутак када је један нецрногорац (!) слетио на цетињску Обилића пољану, а није прославила спомен на три нецрногорска пилота (?) која су слетјела у Боку пола године раније, или на тренутак када је, прије 232 године Пераштанин Криле Мазаровић летио балоном. Све што се каже овим примјером важи и за, пазимо: први брод, пароброд, школу, апотеку, болницу, поштанску марку… Црна Гора слави тренутак када се све то догодило унутар историјске четири нахије, занемарујући све вријеме Боку!?
Да ли је такво понашање официјелног Монтенегра нормално?
Ако није, да ли је такво понашање одраз колонијалне свијести?
Такво понашање официјелног Монтенегра јесте одраз колонијалне свијести, и то је недопустиво.
Ако Бока Которска јесте Црна Гора и ван сезоне – тада се неко добрано мора да позабави мијењањем календара, споменара – и осталих верзија рубрике Догодило се на данашњи дан. Црне Горе ради.
Бокељима се коитира: нити потражују политичку, нити културну аутономију. Једино што за сада потражују јесте одговор на питање: да ли је Бока Которска у саставу per la finta самосталне, независне и суверене Црне Горе само током дахијски добрано наплативог љета – или Црна Гора жели да је запљускује прави историјски календар током цијеле године?
Фреска краља Николе у спаваћој соби
Црногорски сликар Перо Почек (Цетиње, 1878 – Рим, 1963), завршио је Академију ликовних умјетности у Напуљу 1903, под покровитељством књаза Николе (краља од 1910). Одужио му се не само тиме што је на изложби балканских земаља у Лондону, као представник Црне Горе, освојио Grand Prix, као мештар разноврсних тема, портрета, медитеранских и црногорских пејзажа, с пуно етнографског садржаја. Немогуће је описати све његове слике, али је мотив „Тробојке на Његошевом гробу у цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену“ лако визуализовати.
Бокељски сликар Шпиро Ђурановић, портретиста и фрескописац, поданик Аустроугарске монархије, током свог кратког вијека (46) био је фасциниран црногорским острвом слободе. Почетком 20. вијека у својој је обалној кући угостио Српско народно позориште (основано 1861. у Новом Саду), које је, „на приватном посједу, у форми приватне забаве“, изводило два родољубива комада по текстовима књаза Николе – Балканску царицу и Херцеговачко робље. Да би представе видјели бокељски родољуби, Шпиро је Ђурановић порушио неколико камених зидова велике старе куће у Каменарима – да би направио позорницу!
Другом је приликом дванаест прозора који гледају на море осликао с унутрашње стране портретима најпознатиих српских и руских умјетника: Петра II Петровића Његоша, Карађорђа, књаза Николе, Лава Николајевича Толстоја… Сликара су опомињали, јер избор личности није био у складу са аустроугарском политиком, али се Шпиро Ђурановић бранио истином: није прекршио закон јер је све портрете насликао с унутрашње стране прозора, па су самим тим они били само за очи укућана, кумова и пријатеља.
Средином прошлог вијека, Мато Ђурановић (1895-1973), Шпиров је син, и сам школовани сликар, открио испод слојева малтера током рестаурације зида спаваће собе, у три вијека старој каменој кући, необичну очеву умјетнину с краја 19. вијека. Била је то фреска књаза Николе у народној ношњи, са орлом раширених крила изнад главе, једина постојећа. С обзиром да је млађи Ђурановић прије тачно пола вијека, године 1971. у породичној кући у Каменарима отворио галерију „Вериге“, с поставком платана Шпира и Мата Ђурановића, фреска у спаваћој соби органски је срасла с поставком, па ју је до сада обишло море историчара умјетности.
Никола Маловић/ИН4С