Украјинска криза показала да је „међународна заједница“ само илузија
Украјинска криза је показала да се „међународни поредак заснован на правилима“, који Вашингтон толико хвали, на тесту одрживости показао као прилично неуспешан, пише лист „Нејшен“. Ако се као стандард узме реакција на украјински сукоб, онда се поставља питање постоји ли данас међународна заједница обједињена нормама и правилима и способна да усагласи дејства против озбиљних претњи […]
Украјинска криза показала да је „међународна заједница“ само илузија
Украјинска криза је показала да се „међународни поредак заснован на правилима“, који Вашингтон толико хвали, на тесту одрживости показао као прилично неуспешан, пише лист „Нејшен“.
Ако се као стандард узме реакција на украјински сукоб, онда се поставља питање постоји ли данас међународна заједница обједињена нормама и правилима и способна да усагласи дејства против озбиљних претњи човечанству, пита се политиколог Раџан Менон у тексту објављеном у „Нејшену“.
Менон истиче да су после почетка руске специјалне војне операције у Украјини САД и њихови савезници пожурили да Русију казне таласом економских санкција. Они су, такође, желели да изазову глобални протест, оптуживши председника Русије Владимира Путина да уништава оно што високо рангирани спољнополитички чиновници председника САД Џозефа Бајдена воле да називају „међународним поретком заснованим на правилима“. Ти напори нису имали велики успех, наводи аналитичар.
Он подсећа на гласање о резолуцији против дејстава Русије у Украјини, које је одржано у Генералној скупштини Уједињених нација 2. марта, непосредно након почетка специјалне војне операције. Гласови су, подсећа Менон, били распоређени на следећи начин: 141 земља је била за, пет против резолуције, а 35 земаља је било уздржано.
„Глобални југ“ је прилично хладно одреаговао на специјалну војну операцију. Ниједна од кључних земаља, као што су Бразил, Индија, Индонезија и Јужноафричка Република, није званично осудила специјалну војну операцију. Кина, Индија и Јужноафричка Република су се једноставно уздржале од гласања о резолуцији, заједно с још 16 афричких земаља. Бразил и Индонезија су гласали за резолуцију, али су, ипак, осудили неселективне санкције против Русије.
Ниједна од тих земаља није се придружила САД и већини осталих чланица НАТО-а у санкционој борби против Москве, чак ни Турска која је чланица Северноатлантске алијансе. Без обзира на ризик од потенцијалних америчких санкција, у складу са законом „О супротстављању противницима Америке посредством санкција“, Индија такође није одустала од одлуке да купи напредни руски систем противваздухопловне одбране С-400.
Бајденова администрација је на крају пронашла равнотежу, одуставши од Индије као главног будућег партнера у борби против Кине. Индијско руководство настоји да одржи блиске везе с Русијом, с обзиром на да страхује од зближавања Москве с Пекингом, који је главни индијски противник.
Многе земље су одлучиле да се не мешају у конфронтацију Русије и Запада. Према њиховом мишљењу, шансе да се Путин убеди да одустане од својих планова су биле равне нули.
Услед свакодневне борбе против цена енергената, дугова, прехрамбене кризе, сиромаштва и глобалног загревања, сукоб у Европи се чинио као нешто веома далеко и очигледно од другостепеног значаја. Председник Бразила Жаир Болсонаро је наговестио да не намерава да се прикључује санкцијама против Русије, јер пољопривреда његове земље зависи од увоза руског ђубрива.
Лидере „Глобалног југа“ поразио је и контраст између Запада који је врло упоран када је реч о Украјини и Запада који нема никакав ентузијазам када треба реаговати на проблеме у њиховом делу света. На пример, било је много коментара о великодушности и брзини с којима су Пољска и Мађарска, као и Сједињене Америчке Државе, примиле украјинске избеглице, затворивши истовремено врата за грађане Авганистана, Ирака и Сирије.
Најважнији разлог због којег највећи део „Глобалног југа“ није журио да осуђује Русију јесте у томе што је Запад у много наврата пренебрегавао исте те вредности које сада проглашава универзалним.
На пример, 1999. године НАТО се умешао у питање Косова, иако није имао право на то без одговарајуће резолуције Савета безбедности Уједињених нација. Савет безбедности УН је 2011. године одобрио мешање САД и Европе у унутрашње ствари Либије, које је прерасло у кампању свргавања тамошње владе, указивања помоћи наоружаној опозицији, наводи Менон.
Неопходна је и спремност најмоћнијих земаља да своје краткорочне интересе жртвују кроз усаглашена и одлучна дејства у борби против проблема који угрожавају планету. Ипак, украјинска криза показује да се, без обзира на све разговоре о новој епохи која је наступила након Хладног рата, свет заглибио у старом поретку, закључује аутор, преноси Спутњик.
Украјинска криза показала да је „међународна заједница“ само илузија